Епархија Захумско – херцеговачка и приморска је у сарадњи са Златарном Цеље, уз помоћ донатора, издала златник поводом значајног јубилеја, 800 година свог постојања. Ове године обиљежава се 800 година аутокефалности Српске православне цркве, а уједно и јубилеј установљења Епархије Хумске од стране првог Архиепископа жичког Светог Саве. Прије 800 година, 1219. године основана је епархија Хумска са сједиштем у Стону на полуострву Пељешац у манастиру Пресвете Богородице. Први епископ хумски био је Иларион.

Епархија је израдила два златника, већи и мањи. Већи је пречника 38 милиметара и тежине 34,55 грама, а мањи је пречника 27 милиметара и тежине 17,28 грама. Златници су израђени од најчистијег и најквалитетнијег злата.

Умјетничко рјешења златника урадио је парох дубровачки, отац Стеван Ковачевић. На предњој страни златника налази се Катедрални храм наше епархије и натпис: „800 ГОДИНА ЕПАРХИЈЕ ЗХиП 1219 – 2019“, а на другој страни је уже језгро Старог града Мостара са Саборном црквом у пламену и оштећеним Старим мостом са натписом: „ХРАМ ПРЕСВЕТЕ ТРОЈИЦЕ У МОСТАРУ 1873 – 1992“.

Златници су упаковани у оригиналну амбалажу Златарне Цеље са жигом златарне и жигом епархијског јубилеја. Сваки златник посједује цертификат и једну малу књижицу са текстом који слиједи.

ОСАМ ВИЈЕКОВА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

У бурној и знаковитој историји Српске православне цркве било је на десетине преломних тренутака и догађаја, успона и падова који су ту историју трајно обликовали и одредили. У том мноштву догађаја издваја се нарочито један преломни тренутак који представља сржну тачку и прекретницу у осмовјековном трајању наше цркве. Ријеч је, наравно, о гласовитој 1219. години када је Свети Сава, најзнаменитија личност не само у историји православног хришћанства на овим просторима, већ и у цјелокупној историји нашег народа, издејствовао код тадашњег васељенског патријарха самосталност цркве коју уздиже у ранг архиепископије. Од те 1219. и Савиног круцијалног чина траје континуирана борба и настојање да се ова најзначајнија тековина првог жичког архиепископа и истинског утемељивача Српске православне цркве одржи и опстане упркос честим историјским ударцима и искушењима који су неријетко угрожавали и доводили у питање њен даљи опстанак и трајање. Сви догађаји у историји нашег народа и цркве одређују се и самјеравају управо у односу на тај кључни 13. вијек и његову најзначајнију годину. Данас, осам вијекова послије, важност и значај Савиног чина, освијетљеног са замашне временске дистанце и сагледаног кроз призму збивања која су му претходила, баш као и оних којима он претходи, оцртава се у својој истинској пуноћи и несамјерљивом значењу.

Када је ријеч о збивањима која претходе и битно утиру пут мисији првог и најзначајнијег српског арихепископа и просвјетитеља, у првом реду треба се присјетити дјеловања једних од првих апостола Христове цркве – великог апостола Павла и његовог ученика апостола Тита, који на извјестан начин постављају темеље будућој Српској православној цркви оснивањем хришћанске цркве и првих хришћанских заједница на овим просторима. Да би досегла своју пуну самосталност, хришћанска црква требало је да прође кроз дуго раздобље од 13 турбулентних вијекова, који, између осталог, обухватају и дјеловање солунске браће, светих Ћирила и Методија, те уједињење српских области под владарском круном Немањића. Они пак догађаји који слиједе након 1219. године највише су осјенчени управо турским освајањем српских територија и укидањем Патријаршије (и њеним, додуше, кратковјеким поновним успостављањем), што ће довести до дисконтинуитета у историји наше цркве, која је, упркос вишевјековном процесу дезинтеграције, успјела у другој деценији 20. вијека, на темељу црквене зиданице коју је саградио најмлађи син Стефана Немање, повратити своју самосталност. Нови ударац, подједнако силан и снажан као и претходни које примала кроз своју дугу историју, Српска црква добија током и након завршетка Другог свјетског рата, који је једновремено означио и почетак петодеценијског раздобља њеног потискивања и крајње маргинализавије. Један нови рат и нови историјски потреси који су још једном из темеља продрмали српски народ почетком посљедње деценије 20. вијека – отворили су ново раздобље у историји цркве којим започиње период њеног унутрашњег обнављања и враћања достојанства и угледа који јој припадају. Посриједи је процес који, у извјесном смислу, траје и данас и из чијег окриља и самјеравамо осмовјековну историју наше цркве.

Оно на шта свакако ваља подсјетити на крају овог кратког осврта јесте и чињеница да Српска црква, од свог оснивања до данас, прати и дијели судбину народа којем припада а која је једно непрестано кретање између страдања и обнављања, смрти и васкрсења, успињања и посртања; судбину која нас укрепљује у спознаји о постојаности, чврстини и непорозности црквеног и националног темеља постављеног руком првог жичког архиепископа далеке 1219. године. Историја Српске цркве уједно је и историја наше херцеговачке епархије, а историја наше епархије јесте историја Саборне цркве Свете Тројице у Мостару – историја распињања и васкрсавања!

Херцеговачка епископија је кроз вијекове мијењала своје сједиште, од Стона, Тврдоша, Дужи па све до Мостара. Данас јој је сједиште у Мостару и Требињу. Мостар се и данас обнавља заједно са својом Саборном црквом. Стари мост, симбол Мостара, у свом полумиленијумском трајању преживио је многе владаре и ратове. Посљедњи рат, на самом крају другог миленијума, није преживио. Обновљен је и пуним сјајем је засјао на почетку 21. вијека. Мостару је враћен његов симбол.

Саборна црква, други симбол Мостара, запаљена је и до темеља разрушена годину прије рушења Старог моста. Њена обнова се приводи крају, а с њом се обнавља и наш народ и вишевјековно сједиште наше епископије.

Епископ Григорије