Фочанка Јелена Симовић, након прошлогодишњег освајања крова Европе Елбруса, данас креће у још захтјевнију мисију, а то је поход на врх Аконкагва у Аргентини, највиши у Јужној Америци /6.962 метра/ и други у свијету.

Уз фочанску "вучицу", у трочланој екипи из БиХ су Сенад Бечковић из Сарајева и Вук Соковић са Пала, а дио су експедиције "Икстрим самит тима" из Београда, коју чини 17 планинара и алпиниста са простора бивше Југославије.

Симовићева је пред полазак за Аргентину испричала Срни да је успон на Аконкагву природан слијед догађаја након успјешне мисије на Елбрус.

"Када смо сишли са Елбруса, одмах смо рекли идемо на Аконкагву, тако да смо направили паузу од само 20 дана и већ од августа почели да се припремамо за највиши јужноамерички врх", рекла је Симовићева.

Она је истакла да је по специфичним природним условима, тачније по суровој клими и разријеђеном ваздуху, Аконкагва еквивалент врховима Хималаја вишим од 8.000 метара на које се пење са боцама са кисеоником.

"Специфичност Аконкагве јесте да на врху има тек 40 одсто кисеоника у односу на нормалне услове, а да се пење без боца са кисеоником, што је чини веома захтјевном планином. Температура ваздуха је од минус 20 до минус 40, а вјетар зна да дува и јаче од 200 километара на час", прича Симовићева.

Овакав успон, током којег ће под великим теретом препјешачити 200 километара на висини изнад 4.200 метара, захтијева и детаљне и веома исцрпљујуће припреме, које је трочлана екипа из БиХ имала на Маглићу, Прењу, Височици, Игману, Дурмитору и другим планинама у окружењу.

"Носили смо ранчеве од 25 килограма, пјешачили по дубоком снијегу по шест, седам сати под јако великим оптерећењима, ходали на крпљама, турно скијама, трчали на планини, пели се уз стијене. Онда смо мало припреме `прикочили`, па смо дуже ходали, да пулс иде само до 120, јер ће горе сваки корак бити тежак због разријеђеног ваздуха. Знали смо да ће нам сваки тежи корак који овдје направимо горе бити лакше", навела је она.

Као члан фочанског Спасилачког клуба "Вулф" и Горске службе спасавања Републике Српске, Симовићева има велико искуство у спасилачким мисијама и планинарским походима, али признаје да не би била искрена када би рекла да не осјећа страх од успона на Аконкагву.

"Страх је тај који нас држи будним да не направимо грешку, да будемо обазриви и пажљиви на сваки свој корак", навела је Симовићева.

У међувремену, Јелена је стигла да испуни још једну велику жељу, а то је да на Богојављење плива за Часни крст, гдје је годинама у Вишеграду са својим клубом обезбјеђивала пливање.

"То је посебан осјећај, невјероватно искуство. У исти моменат и хладно и топло, неописиво", рекла је она.

Трочлани тим из БиХ експедицији се данас придружује у Београду, одакле авионом лете за Буенос Ајрес, а затим се иде до градића Мендозе у подножју Аконкагве, посљедње станице пред поход.

Ако им вријеме дозволи и ако буде све према плану, на врху би требали бити 14, 15. или 16. фебруара.

Међу спонзорима похода је и општина Фоча.