"Нешто ћу вам рећи – није ми било мило што сам зашо у велике године. Нијесам знао хоћу ли доживјети стоту или нећу, али кад сам доживио – никад ми слађа година није била, никад ми милији дан није био ко тај кад сам ушо у стоту. Ја сам тај први дан стоте одредио да будем у граду. Отишо сам у град и сваком ко ми је честитао сам платио пиће”.

Овако нас је у своју причу увео Милан Миливојевић, деведесетдеветогодишњак који већ два мјесеца "гази” стоту годину. Милан је до 2003. године живио у Доловима, у општини Берковићи. Рођен је непуну годину након Првог свјетског рата, 30. октобра 1919. године. Завршио је четири разреда основне школе.

"Најљепши ми је живот био кад сам имо луде године. Луде године смо ми рачунали од 12. па до 20. Само се то рачунало о младости. Младост је, у то вријеме, замишљала само млад живот. Друго, није се ни замишљало“, појашњава нам овај дека зашто су то животно доба називали "луде године”.

Милан је, прича нам, имао четири сестре које су га држале као „мало воде на длану“. Нису му дозвољавале да ради, био им је једини брат.

"Оне би ишле да раде и ја би с њима пошо. И онда би ја нашо лада неђе и лего. Оне би дошле да почину, а ја ‘љуљајте ме’. Ове двије старије нијесу шћеле. Ако бих ја чуо на прилику цуре да пјевају горе, одо ја њима, седам дана нијесам долазио кући”, прича нам дјед Милан кроз искрен осмијех о својим несташлуцима.

Дјед Милан и његова, како он каже, ‘баба’, вјенчали су се у Стоцу, 1946. године, на Савиндан. Код себе ју је довео 1945. године, и кроз благи осмијех нам говори да су мало живјели и невјенчани.

"Није било вријеме ко што је данас. Није било салона, у кући смо славили. На седам људи је барјак ишо, а ја сам имо осам људи, ја девети, а она је била десета. Ко је највише сватова имо, било је десет про једанес највише”.

Пуних 66 година је био у браку. Са супругом је добио три сина и три кћери од којих му је једна кћерка, нажалост, преминула. Богатство овог дједа се огледа у бројности његових потомака. Дјед Милан има дванаестеро унучади и осамнаестеро праунучади. Наглашава нам да за једним ручком код њега сједи четири генерације.

"Фино сам живио са мојом покојном ᾿бабом᾿, имали смо љубав фину. Можда је и било трзавица, али нам нико није знао. Ако сам се ја наљутио на покојну бабу, увече сам скочио ‘ајде пеци баба кафу’, она је без говора скочила и испекла кафу. Тако и она, завикала би ‘ајде ђеде пеци кафу’ и ја сам се скочио и пеко кафу. Фино смо се гледали”, присјећа се дјед своје супруге, поносан на њихов однос.

У Милановим ријечима се осјети жал за прошлим временом, осјети се колико му недостаје супруга, иако невјеста, како сам каже, веома лијепо брине о њему.

Колико су се вријеме и обичаји промијенили, колико се сам живот промијенио показује нам и приповједање овог дједа ведрог духа. Прича нам о свом животу пун усхићења и сјаја, а осмијех обасјава његово лице. Његове ријечи показују да су му мисли и даље у његовом селу, на њему можемо примијетити огромну срећу кад прича о својој прошлости. Али, кад говори о својој супрузи, посебан осмијех се исцрта на његовом лицу. Иако је живот оставио свој траг у виду бора, ведрина није напустила дух овог деке.

"Прије војске сам с њом имо везу, с њом сам причо и заклели смо се једно другом. И наћерала она мене да узмем суво дрво и да га ломим, да се осушим ако преварим. И кад сам дошо из војске, трефим ја њу и кажем ‘ја нећу’, ти налази себи начин. Ту су њој сузе, плаче, а ја нисам то стио да видим. Плаче ли плаче, а ја је загрли и пољуби, рекох ја се шалим, и готово”, говори нам дјед Милан, а несташан осмијех се извија на његовим уснама.

Своју причу наставља, а осмијех не скида.

"И отишла је она у Столац, неку стоку да тражи, доље јој је стока преко зиме. Ја знам да је она отишла и чекам је на путу. Ето ње. Кажем јој ‘идеш са мном кући’. Њој је било 19 година, а имала је старију сестру, њој је 21. Сад је брука што је отишла млађа, а остала старија. Њени се наљутили, свега и свачега било против ње. Против мене јок, нико”.

Овај дјед од пуних 99 година каже да се од 1929. године добро сјећа какво је „вријеме“ било.

"Сиромашно је то било, ни плуга, ни бразде, нигдје ништа. Народ је скочио сам с голе подине. Стоку подгојио, о стоки је радио, стоку је мого продавати како год хоће и од тога је живио. Народ је у слоги био. Никад више те слоге неће бити док је свијета и вијека. Ако је човјек човјека на путу срео, сједи по пола сата, поразговарају, нијесу се могли раздвојити”.

Кроз један примјер се Милан присјећа поштовања које је било међу људима.

"Били су састанци, божићни састанци сваког села, пјесма, весеље, сијело. Кола су се састајала сваке суботе и неђеље, кола и састанци били. Јече брда. На једној чуки ђевојачка, а на другој момачка пјесма. Сјећам се, Васо Којовић умре од дваес година. Кад је умро ниђе није било пјесме, састанака, дозивања никаква за шес мјесеци. Толико је поштовање било међу народом”.

Дјед Милан нам говори да је дошао у Требиње јер му је супруга била лошег здравља па је син инсистирао да се преселе. Међутим, како каже, није желио да дође у град, али је попустио под утицајем супруге која је вољела да буде близу дјеце. Иако већ у стотој години, Милан је, како сам каже, одличног здравља, једино што од лијекова пије су таблете за притисак.

Овог деку смо затекли веома лијепо обученог, у кошуљи, сакоу и панталонама, прави господин. Каже нам да веома држи до себе, док се синови шале са њим да је чистунац.

"Мило ми је обућ се, мило ми се окупат, обријат, мило ми је све. Ако ме пусте, ујутру ћу са штапом отићи у град, пјешке, на два мјеста станем да починем мало. Бог ми је дао здравље, само тако, према здрављу и свијест”.

Своје дане, каже нам, проводи фино. Премда подвлачи да је у његовом случају дуговјечност генетска, Милан свакако има своје ритуале које поштује. Дјед нам говори којих се правила он држи и од чега не одступа никад.

"Ја отиђем до на улицу и са улице до куће данас педесетак пута. Има један лијек који користим већ четерес година и тога ми никад није фалило. То је кило меда, пет лимуна и пет добрих главица сарансака. Фино се то очисти, лимун се исциједи и помијеша с медом. Свако јутро се једна кашика тога једе. Онда, испечем себи чај и увијек имам оне кексе. Узмем два колутића са чајем. У 10 сати доручкујем. Ручам око четири-пет, а не вечерам”, каже Милан и додаје да са јелом треба прекинути кад је најслађе.

Овај промућурни дјед нам говори да човјек треба сам да доручкује, да ручак подијели са пријатељем, а вечеру да дȃ непријатељу. Међутим, његова правила се не односе само на исхрану. Каже нам да ни у раду не ваља претјеривати, да и ту мора постојати граница.

"Не ваља ни у раду прегонити. Кад је највећи посо био, кàпа шеница, а ја у подне одем да спавам до четири, док прођу врућине. За све то вријеме никад не пијем воду, направим бокал лимунаде и то пијем”, а син, у шали, добацује како је и као сељак знао живјети.

Милан се цијели живот бавио пољопривредом и сточарством. Присјећа се тешког времена, када није имао ни за основне ствари, времена кад су и ситна дјеца морала да раде да би се прехранила породица. Сјећа се кад су садили дуван који су предавали Дуванској станици у Берковићима. Дјеца су се радовала кад се преда дуван како би им, прича нам, купио калоше, али, тамо чека порески службеник. Такође, имао је и свој млин, млио је жито сељацима.

"Ја и покојна баба смо држали по четири краве, држали смо оваца, по 30 коза, имали смо јарчеве. Толико су снажни били да би ме изнијели у сред Леотара. Дође вријеме да не смијеш држати ниђе козе. А у мене било 36 коза и јарчева. Кољи, а немаш замрзивача, ако можеш појести, друго ништа. Немаш куд. Онда су све сељаке наћерали у сељачке радне задруге. Морао си сву стоку што имаш дати у задругу. Овце су се могле држати, али куд са козама. Све ми дигли у задругу, остало у кући пет оваца, два вола дигнута у задругу, краву. Кад је дошло вријеме да се расформира задруга вратили ми једног коња. Послије задруге предузеће се основало. Код мене ђеца ситна, нема ко на рад, покојна баба отишла сама и набашка би жњела. Ко је имо зарадити у задруги, тај је и имо, ко није имо зарадити, нема ништа. Окле зарадити, само једно ишло, или је ишла она или ишо ја. Са шест волова и плугом сам вазда био на орању. Ко је имо више чељади и ђеце одрасле, тај је мого зарадити, ко није имо, тај је гладовао. Ја сам за јаја узимо со, да осолим вечеру. Чим нема радне снаге, немаш ништа. И ђеца су ишла у предузеће на надницу. Читаво љето би радили тамо, брали дуван”, сјећа се Милан, а у гласу му се чује туга, као да се сад све ово дешава.

"У свом животу сам ишао у Конавле, радили на дневницу, копај лозу. У том времену није било масти, вријеме је то било тешко. Ја сам 20 кила масти купио у Дубровнику, онда би купио ћесу, припрте начинио и на леђа. Из Дубровника на Требиње, па на Љубомир, па Тисац, па на Видушу, у Дабар. Пјешке, 20 кила масти на леђима, 100 километара, све по брдима”.

Овај веома фин и гостољубив човјек нам говори како је омладини данас најтеже јер немају перспективу. Јачина и продорност његовог гласа не одају године, само животну мудрост и искуство. Милан мисли да је веома тужно што данас свако гледа свој интерес, што људи не вјерују једни другима. У том тренутку, нисмо могли да сакријемо одушевљење које је овај човјек изазвао у нама. Начин на који нас је водио кроз причу просто фасцинира. О свом животу и ратном искуству говорио је детаљно и прецизно, а у нама стварао осјећај као да нас држи за руку у овом путу кроз вријеме.

Гени су чудо

"Сви наши стари су живјели дуго. Васиљ (чукунђед) је живио 110, Трифко (пранђед) је умро у 105, а ђед Васо је живио 101. Мој отац је живио 92 године, али се године рачунају од крштења, а за крштење су га хватали по селу, не знамо кад је тачно рођен”, прича нам Милан, а ми морамо да примјетимо како и у стотој зна свако мјесто кроз које је прошао, памти сваки датум, свако име.

Колико је држава надживио деда Милан?

Иако је читав свој живот провео у Херцеговини, занимљиво је то да је деда Милан фактички надживио многе државе.

„Рођен сам у Краљевини СХС па бројите колико сам држава надживио!“

Пала Југославија

Милан је у Требињу регрутован у војску Краљевине Југославије. Затим је прекомандован у брдску артиљерију. Одлази у Сињ, 7. артиљеријски пук. У Сињу добија чин десетара. Потом иде у Герово, у казнену јединицу. Затим одлази у испомоћ према Трсту, на караулу. Тамо су их, прича нам пун узбуђења, напали бомбама и отјерали у Смрекову драгу. Опет одлази у Герово и среће Богдана Митровића, војника који је остао у Трсту и који му говори да је пала Југославија. У нади да ће се спасити, из војног магацина узимају цивилно одијело и пресвлаче се. Међутим, ко је био у војном одијелу прешао је границу, а њих су затворили у једну собу. Кад су их пустили, Милан одлази у Сплит. Каже, све пјешке. Затим пјешке одлази до Макарске, а тамо сједа на чамац за Метковиће. Са границе из Трста па до куће је ишао 19 дана.

Сјећање из Другог свјетског рата

"Кад смо прешли преко Уне према Чабру смо отишли. Тамо смо борбу имали. Из Чабра се дигли на Презид. Из Презида отишли на Сан Петар, треба ићи на Трст. Већ се тамо борба води, пјешадија стигла, кад стиже глас да се вратимо. Ноћили смо на Планици. Свак је узо нека талијанска возила, имаш сад возила колико ти Бог оће, теретна, мала, ал талијанско све. Колона се талијанска створила, 14. бригада иде, два авиона наишла, пуштила митраљезе по нама. Док смо се споразумјели, седам-осам мртвих било. Наши авиони били, а видјели талијанска возила“…