Владика Захумско-херцеговачки и приморски Димитрије одржао је на Божићном концерту Мостару надахнуту бесједу коју преносимо у цијелости.

"Циљ мојег вечерашњег обраћања није да будем оригиналан него да покушам да пружим практичне смјернице здравог суживота наших, погрешном политиком удаљених, а у ствари толико блиских, народа. Много тога паметног је у том правцу већ речено, али због опште буке лажи, полуистина и полуинформација, које долазе преко медија и које владају нашим животима, ово што ћу вечерас рећи, ако се уопште и чуло, због наше нерасудљивости, заборавности или често недостатка храбрости, није примијењено, ни проживљено у свакодневном животу.

Негдје, вјероватно раних осамдесетих година, сада већ прошлог вијека, дивни Душко Радовић је изрекао један од својих многобројних афоризама, мислећи баш на моју генерацију. „Ми смо нашу децу навикли на љубав – каже он – а нисмо их научили да воле. Шта ли ће бити када се једног дана нађу све сами такви – жељни љубави а неспремни да воле?“ Бојим се да је пјесникова интуиција била непогрешива. Видјели смо, усталом, шта се десило деведесетих кад су се нашли све сами такви, преварени од неких мало старијих и, најблаже речено, још неспособнијих да чине добро. И у религијском буђењу деведесетих година било је много нас, такве дјеце из бивше нам државе. Неки су додуше пронашли велику утјеху у вјери и љубави Божијој, којој смо се предали, али наша способност да ту љубав пренесемо другима, па и да уопште волимо друге остала је упитна.

У овим благословеним данима када славимо Бога који се нама открио и дао нам примјер како да волимо ближње (Јов. 13,34), у радости помирења и сусрета неба и земље, нествореног и створеног, Бога и човјека, и уз захвалност свима који сте дошли да се са нама зарадујете том радошћу или просто нашом радошћу, желио бих да са вама подијелим и неколико мисли које ће нам, надам се, бити као неки знакови поред пута, који би требало да нас воде од просто теоријске вјере, до вјере која кроз љубав дјела (Гал. 5, 6).

Потребно нам је нешто што ће нам помоћи да анђелску божићну пјесму: „Слава на висинима Богу, и на земљи мир, међу људима благовољење – добра воља“ (Лк. 2, 14), оприсутни у данашњем свијету. Како да стигнемо од мира, љубави и славе на небесима, до мира и љубави на земљи, практичне и дјелатне, која је способна да осјети патње, потребе, страхове, па чак и слабости, ограничености, незнања, странпутице и гријехе другога као своје сопствене? На добром путу да одговори на ово питање је, чини ми се, био Владимир Соловјев, када је и у складу са Христовом заповијешћу о љубави према ближњем рекао: „Љуби све друге народе као свој сопствени“. Оно што сигурно знам јесте да пут до мира не води преко укидања разноликости и особености других народа и другог човјека, пошто је сваки народ и сваки посебни човјек, по Солжењицину, „непоновљива пројава Божије замисли“. Уз све људске слабости и непочинства, нације и народи су ипак настајали око неких великих религијских, етичких и културних идеја, док се за политичке партије, које их воде а често и заводе, то већ не би могло рећи. Сами циљ партијског постојања, онако како су оне данас устројене, често им, нажалост, не дозвољава да признају почињену грешку и да се кају, што не би требало да важи за појединце, народе и нације…

Шта нам је, дакле, потребно чинити?

1. Као прво, држим да морамо бити људи мира. Морамо се трудити да будемо присуство мира и дар мира овом свијету. На том путу није себично, него управо неопходно да почнемо прво од себе. Будући да вјерујемо да смо створени по икони и подобију Божијем, ми смо призвани да постанемо присуство оваплоћеног, и оствареног мира који Бог дарује нама и цијелом свијету. Но, овај дар претпоставља нашу сарадњу и прихватање а често и личну жртву.
Видимо да је данас и овај први корак, стицања унутрашњег мира, прескочен код многих или је за многе постао утопија или просто претежак. Данашњи човјек често мора себе умиривати пилулама и љековима да би уопште могао имати унутрашњи мир тијела и душе, воље и разума. Ни у ком случају не желећи да одбацим медицину, управо супротно, сматрајући је неопходном и корисном, предлажем ипак да пробамо да наш живот оплеменимо и трагањем за смислом, трагањем за одговором на тзв. вјечна питања: Откуда овај чудесни дар живота којим смо призвани из небића? Зашто смо овдје? Откуда смрт, гријех и зло у оваквом предивном Божијем свијету?

Чини ми се да су најважнији разлози због којих данашњи свијет и човјек у њему пате од недостатка мира сљедећи: пристајање на свеобухватну површност живота, допуштање лажи и компромиса са сопственом савјешћу и заразни духовни и егзистенцијални бесмисао који из тога произлази, а коме се сви ми, добровољно, предајемо. Ништа друго и никаква друга граница између добра и зла у овоме свијету не постоји, осим границе и борбе између добра и зла у људском срцу, којим је свако од нас понаособ, уз Божију помоћ, властан да управља.

2. Други корак је да мир покушамо да подијелимо са другим људима. Као што сам рекао, овакав мир о коме говорим, није наравно просто одсуство конфликта, већ је врлина и дар Божијег живота, Божије благодати предате нама. Кад нешто добијемо на дар, на дар треба да га и дајемо другима. Међутим, нама је лакше осуђивати другога, а много је теже, али и једино достојно човјека, причињавати људима радост, дарујући им мир који је постао унутрашњи садржај нашег живота. Ово не значи правити компромисе са истином или са стварним или претпостављеним погрешним ставовима и дјелима другога, већ показивати човјекољубиву отвореност према култури, менталитету и језику других људи и народа. Када приступамо другом човјеку, наша увјереност у неку истину, никада не смије укидати слободу другога, зато што се истина може примити, усвојити и постати духовни живот човјека, само у слободи. Бог није насилник већ поштује нашу слободу коју нам је безусловно даровао, те би и ми, поучени Њиме, као живе иконе Његове, нашу слободу требало да ограничимо људским достојанством другога.
Да би ненасилну и ненаметљиву истину Божију и мир Божији пренијели другима, потребна је чиста и некористољубива жртвена љубав и самоограничење, а не празна прича.

Пророк каже: „Лијече ране народа мојега овлаш говорећи: мир, мир; а мира нема“ (Јер. 6, 14). Нама треба много више од мира на уснама и језику, од пуке толерантности. Толерантност може да буде резултат незаинтересованости, равнодушности и према конкретном човјеку и према истини, може да буде и неразликовање добра и зла. Могуће је и пожељно да страсна љубав према слободи, истини и добру, ватрена приврженост својој вјери или некој племенитој идеји, сапостоји заједно са огромним и исто тако страсним интересовањем за човјека, човјеков уникатни пут и различитост, човјекову слободу и тражење истине. Све нас ово опомиње да се не може градити однос према Богу, без односа према човјеку. Наводно добро, које се остварује на рђав начин, начин који не поштује и повређује наше људско достојанство, није право добро.

Размишљајући о овој проблематици наш свештеник из Дубровника и професор универзитета, отац Владан Перишић, је дошао до следећих увјерења, која говоре о, по мени, исправном начину друштвеног и личног живљења и расуђивања вјерујућих људи и дају једну нову димензију свему што сам вечерас рекао.

3. Прије свега, разноврсност религија сама по себи не имплицира непријатељство (осим када имамо посла са фанатицима). Религије нас чине различитима, али, да бисмо постали непријатељи потребни су нам обмане и злоупотребе оних који нас воде. Не треба да пристанемо на широко распрострањену идеју о томе како људи ратују због религије. Иако постоје многе историјске књиге које се темеље на овој идеји, истина је да је религија у ратовима увијек изговор, а никада стварни узрок. (С друге стране, ако желите да мотивишете народ за одбрану земље, тада религија може играти извјесну улогу.) Ратови се не воде због религије јер:
Човјек је мање религиозан него што су многи професори религије спремни да прихвате. Често прецјењујемо религију (не њен значај, него њен утицај на државу и друштво).

Религија је дубок, али танан и крхки слој људског бића.

Све религије су усмјерене ка одржању, а не ка уништењу људског живота. Отуда, ако неко поступа супротно, он не може тако поступати у име религије (иако може говорити да то чини).

Ратови се воде због територија, богатства, геостратешких положаја, повећања моћи и утицаја над другима итд, а не због некаквих религијских идеја.

Према томе, не треба да пристанемо на становиште да је религија узрок ратова (иако у ратовима људи на супротним странама могу припадати различитим религијама, али не нужно).

Због свега тога не дозволимо да будемо средства у рукама нетолерантних, кратковидих и лакомих људи који ће увијек злоупотребити и нас и наше религије за своје нечасне циљеве. Уколико се догоди да вође држава и нација или религијске вође буду људи који поштују достојанство и различитост другог, тада треба да их подржимо и охрабримо. Али, ако се догоди да су томе супротни, тада треба да одбијемо да злоупотребимо религију у политичке сврхе. Према томе, одбијмо да будемо послушни агресивним потезима и ријечима наших влада и духовних предводника.

4. Нема потребе да сви мислимо и вјерујемо исто да бисмо живјели у миру и узајамном разумијевању. Оно што је неопходно јесте да једни другима искрено желимо добро а не зло. Увијек морамо имати на уму да онај други није дошао на свијет својом, него Божијом вољом. И ако ја не знам због чега је он доведен у постојање, Бог засигурно зна. Стога, другог морамо прихватити и поштовати као икону живога Бога који не само што зна због чега тај човјек постоји, него је и његова воља да он постоји.
Према томе, прихватимо светост људског бића као таквог, тако да није потребно да неко учини нешто посебно или да вјерује у било шта да би био поштован. Искључиви и нетрпељиви можемо бити само према искључивости и нетрпељивости, мржњи и неосјетљивости међу нама и у нама, а, осим тога, људе треба безусловно поштовати.

Прихватимо зато да ни под којим условима људско биће не може бити третирано као средство, него увијек само као циљ.

На крају, суд о томе ко је (у стварима вјере) у праву требало би да оставимо Судији и судњем дану, а до тада да се трудимо да живимо у миру.

Од горе наведених претпоставки и путоказа, мислим да не постоји неки лакши пут за све нас, ако заиста искрено желимо заједнички суживот заснован на поштовању и љубави у овоме граду и на овим нашим просторима. Све што је истински вриједно у нашим заједничким и личним животима подразумијева труд, посвећеност али и храброст. Не дајмо да нас зло побиједи, него побиједимо зло добром и мудрошћу (уп. Рим. 12, 21).
Чини ми се да само ако сви заједно уважимо ово што сам рекао ни домишљати слоган „Све је премостиво“; слоган под којим је Мостар кандидован да постане европска престоница културе за 2024. годину, неће остати мртво слово на папиру. Мали допринос нашој култури суживота је, надам се, и ово моје обраћање и поздрав. Ми ћемо се, као заједница православних, трудити да у доброј вјери и нади, осим примјеном изнесених идеја, допринесемо овоме граду још и у визуелном и архитекстонском смислу, враћајући његовом културном и вјерском идентитету у блиској будућности храм Свете Тројице у Бранковцу, чију ћемо изградњу, надам се, ускоро завршити.

Христос се роди! Честит Божић! Срећни ови радосни благи дани свима који их славе, док браћи муслиманима и осталима који не славе Божић, а овдје су дошли само због нас, дугујем посебну благодарност и поштовање! Мир Божији са свима вама!