Предсједник Српског националног друштва „Пребиловци“ Миленко Јахура сматра да парламенти Србије и Републике Српске треба да усвоје декларацију у којој ће јасно стајати да је у Пребиловцима извршен геноцид.
Јахура истиче да су усташки злочини над Србима у Пребиловцима у Другом свјетском рату – библијска тема.
„До данас такав злочин није забиљежен. Прије свега, зато што је поновљен послије 50 година када су мета били мртви – они који су већ убијени 1941. године, посебно жене и дјеца„, објашњава Јахура и напомиње да су у рату деведесетих година њихове кости уништене.
Он оцјењује да Србија па, чак, ни Република Српска не знају довољно о злочину у Пребиловцима и упозорава да они који раде на томе да се овај злочин заташка добијају огромна средства.
Јахура наводи да је, пред злочин, у НДХ планирано да Пребиловци, који су били највеће српско село у доњој Херцеговини, буду уништени, а сви Пребиловчани убијени, као и да се промијени име селу.
Он подсјећа да је 1992. године хрватски генерал Јанко Бобетко назвао Пребиловце „пасиштем дивљих свиња“, чиме је потврдио геноцид.
„Пребиловци – село на злу гласу. Сад по њему дивље свиње пасу. Од Храснога, па до изнад Стоца, све спржио, не оста ни коца“, подсјећа Јахура на стихове које је Бобетко написао у мемоарима.
Јахура наводи да је и сама тадашња званична Хрватска (НДХ) оставила податке о пребиловачким жртвама, наводећи да је у Пребиловцима убијено око 800 жена, дјеце и стараца.
„Највише су убијани на јамама. Жене и дјеца су одведени из Пребиловаца камионима, па послије возом до села Шурманци, код Међугорја, и ту је у јами Голубинка 6. августа 1941. године убијено 600 жена и дјеце, дјевојака и старица. Није било мушкараца старијих од 14 година“, каже Јахура.

Он наводи да је 57 породица 1941. године угашено, а послије, са онима који су погинули током Другог свјетског рата, тај број достигао је стотину.
Свједоци, као и саме усташе, 1957. године на суду у Мостару причали су да су се српске дјевојке саме бацале у јаме, не дозвољавајући да их усташе дотакну.
Јахура наводи да је његова тетка Љубица Булут загрлила своје троје дјеце и скочила у јаму са ријечима: „Анђели моји, хајде да летимо“.
Он је додао да је његова мајка Јока Екмечић, удата Јахура, избјегла јаму пошто је успјела да побјегне из силоса у Тасовчићима, али је убијена његова баба, која је тада била трудна у деветом мјесецу, и њено петоро дјеце, од двије до 17 година.
Јахура наводи да су послије Другог свјетског рата те јаме углавном биле забетониране јер је донијета одлука да се не истражују и не ископавају, а сахране нису дозвољаване због политичких разлога.
„Кости су, напокон, извађене и сахрањене, али су уништене убрзо у рату деведесетих, тако да се уопште не може утврдити број жртава. А има још јама у Херцеговини које нису отваране“, наводи Јахура.
Пребиловчани су највише страдали у Шурмановачким јамама, нешто мање на Бивољем брду, а остали су убијани на другим мјестима – у Сарајеву, у породилишту у Мостару. Гдје год су хватали групе Срба одвајали су Пребиловчане и убијали.
Јахура истиче да за „злочин над костима“ у рату деведесетих година, када је костурница минирана, није нико одговарао.
Постоји кривична пријава и у Тужилаштву за ратне злочине у Београду и код Тужилаштва БиХ, али је она „гурнута под тепих“.
Поднијета је пријава против непознатих извршилаца, али је указано на нека лица која су били на одређеним функцијама и која су фотографисана тог дана у Пребиловцима 1992. године.
Што се тиче злочина из 1941. године, Јахура каже да је невјероватно да је суђење одржано тек 1957, а од неколико хиљада оних који су учествовали у злочину оптужено само 14.
„Најмлађи оптужени злочинац био је 1918. годиште и он је умро кад је изашао из затвора. Шесторица су осуђена на смрт, а осморица на временске казне јер је суд правио разлику шта је ко радио. Једни су били на јами, а други доводили жртве„, наводи Јахура.