Већ по традицији на Митровданске задушнице, у цркви светог Саве на Врачару служен је помен за борце Невесињске бригаде који су погинули у Отаџбинском рату, као и за све оне који су у бројним ратовима дали своје животе за отаџбину и слободу.

Служење помена организовало је Удружење Невесињаца у Београду, а поводом сјећања на битке које је о Митровдану 1992. и 1994. године водила Невесињска бригада. Помен је служио протојереј ставрофор Стојадин Павловић уз саслужење свештеника Лазара Манигоде и Ратка Савића.

– Стојимо смерно у овом светом обреду пред Господом молећи се за све погинуле војсковође и војнике Невесињске бригаде чија имена поменусмо не само данас, и не само на овом светом месту, него и у многим храмовима. И појединачно у многим домовима молимо се и сјећамо њихове жртве и страдања- рекао је свештеник Лазар Манигода и истакао да су Срби и вијек након Великога рата слободу имали на махове.

– Велике су жртве дате за слободу српскога народа, за крст часни, за вјеру православну, за одбрану огњишта својих. И кад гледамо светосавску Херцеговину имали смо у читавом прошлом времену светионик у који смо гледали, а то је Невесиње. И у овом рату дали су немјерљив допринос не штедећи ни животе, ни жртве, ни рањавања и све оно што са ратом иде. Борили су се храбро против моћнијег непријатеља јер је непријатељ двоструко био удружен. Борили су се у посебним стањима против једних и против других и против свега онога што је било уперено против српскога народа – рекао је отац Лазар напомињући да би као народ у свему требали да испунимо заповјести божије.

– Рађајте се, множите, напуните Земљу и владајте њоме. Неиспуњење ове заповијести много нас кошта. Нека Господ да свима који могу допринијети у нашем српском корпусу поправљање тог стања, подизању живота, надокнађивању али никад се не може надокнадити број и имена само ових бораца Невесињске бригаде, јер кроз време њиховог непостојања земаљског међу нама духовно их никад не можемо заборавити, много смо изгубили без њих – рекао је отац Лазар поручујући да „непријатељи наши дођу до стања спознаје да их ми не мрзимо, али да се чувамо“.

Скупу се у име организатора обратио предсједник Удружења Невесињаца пуковник Зоран Јањић, који не само што је био учесник у историјским биткама, него је и својим пером оставио трајно свједочанство у монографији „Невесињска бригада у рату 1992-1995. година“.

– Митровдан је један од најважнијих дана у нашој новијој историји када је Невесињска бригада ’92 и ’94 године однијела блиставе побједе над непријатељем, одбранила Невесиње и Херцеговину и на тај начин се уписала златним словима у историју српског народа и ратовања уопште. На списку који смо данас помињали уписано је 476 имена. Међу њима имамо 10 случајева да су погинула два рођена брата, 3 случаја да су погинули отац и син, један случај гдје је погинуло више чланова породице (супруг, супруга и њихов син).

Имамо случајева, међу њима је 108 који нису имали брата, имали су сестре, али нису имали брата. Међу погинулима је осам јединаца, 70 неожењених. Погинуло је и 17 официра и 25 подофицира. Међу официрима који су на овом списку имамо високих офирица командне бригаде, начелник штаба бригаде, старјешине из команде бригаде, команданте батаљона, командире чета, командире водова – рекао је Јањић и додао да су најжешће борбе вођене на Врањенићима гдје је био на положају четврти батаљон Невесињске бригаде.

– Треба да се зна да и то да су сва тројица команданата те бригаде на неки начин пострадала. Први командант батаљона капетан Продановић је тешко рањен извлачен из строја на Митровдан ’92 године. Командант батаљона који га је наслиједиоТихомир Јањић капетан погинуо је на Горажду ’94 године, а трећи командант батаљона тешко рањен за другу Митровданску битку ’94 године – рекао је Јањић и подсјетио и на велике жртве које су поднијели преживјели борци.

– Осим погинулих бораца у нашој бригади има око 1.800 рањеника, 424 од њих су инвалиди од 1 до 10 категорије, а 49 су тешки инвалиди од 1 до 4 категорије, 31 је стопроцентни инвалид. Кад се све то има у виду онда се тек може видјети реална слика колику је жртву поднијело читаво становништво за те 4 године рата. Нека Бог да нашим рањеницима снаге да лакше подносе своје ране, нека Бог да породицама погинулих наших витезова снаге да подносе тај бол за својим изгубљеним сродницима, а нама нека Бог да снаге и разума да их никада не заборавимо, него да их се увјек сјећамо од сада па довјека. Амин! – завршио је Јањић.

Помену је као и претходних година присуствовао и ратни командант Невесињске бригаде Новица Гушић. Славни ратник, кога су одавно опјевале гусле, обратио се својим борцима.

– У овоме светоме храму обраћам се палим борцима Невесињске бригаде свакој српској жртви који су погинули за одбрану слободе и правде и права на живот на вјековним огњиштима. Ви сте на крају двадесетога вијека испунили аманет наших предака. Крунисали сте све невесињске и херцеговачке побуне, буне и устанке Митровданским побједоносним славним биткама. Уградили сте своје животе у темеље Републике Српске, а ваши саборци који су остали живи неће вас никад заборавити – рекао је Гушић и додао да су страдали борци пренијели поруке Дучића и Шантића цитирајући Алексине стихове “Од своје мајке ко ће наћи бољу?! А мајка ваша земља вам је ова; Баците поглед по кршу и пољу, Свуда су гробља ваших прадједова”.

– У авети налета помућеног ума и разума, херцеговачки народ је осјетио шта му се спрема од. Од тога што му се надвило на главом судбина је била опстати или нестати на просторима Светосавске Херцеговине Трећега није било. Примили смо велико бреме и одбранили слободу. Нека је вјечна слава свим погинулим борцима Невесињске бригаде и борцима Републике Српске који дадоше живот под часним крстом за слободу. Слава им!– завршио је своју бесједну легендарни командант пуковник Новица Гушић.

Колумниста Слободне Херцеговине Горан Лучић подсјетио је на јединствени тренутак српске историје – 100 година од ослобођења Србије и српских земаља у Првом свјетском рату.

– Славимо дане када је Српска војска са Кајмакчалана, а то су били очеви по духу и оружју ових невесињских ратника, ушла у престони Београд, ослободила га и подарила нам најсвјетлије тренутке у српској историји. Не могу а да не споменем и најодликованију жену у историји ратовања, Милунку Савић. Српску кћер из Старе Рашке која је у Балканским ратовима и у Првом свјетском рату ослободила са својим одредима Скадар, Призрен и Скопље, а у Брегалничкој бици је примила прве ране од Бугара. Рањавана је шест пута. Ове године био сам у њеном родном селу Копривници код Јошаничке Бање гдје се одржао помен у њену част и тад сам обећао да ћу првом приликом када будем међу нашим Херцеговцима, и посебно међу Невесињцима, изнијети приједлог да се на ову велику јубиларну годишњицу – 100 година од Пробоја Солунског фронта – уобличи иницијатива да се у Невесињу подигне споменик Милунки Савић. – рекао је Лучић који је објаснио зашто баш у Невесињу и Херцеговини.

– Милунка је баш послије рата једно вријеме провела у Мостару, радећи у фабрици војних униформи. Тамо је упознала свога будућег мужа, такође Мостарца, Вељка Глигоревића са којим је родила једину кћер Милену. Нема приличнијег мјеста да се Милунка Савић памти него што је Херцеговина, а посебно Невесиње које је у задњем рату сачувало сваки педаљ своје земље и очувало чист образ. – рекао је Лучић казивајући стихове који су објављени у посљедњем броју „Нове Зоре“.

ДА НЕ БЈЕШЕ НЕВЕСИЊА

Да не бјеше Невесиња,

И његових див-јунака,

Увело би српско цвијеће,

Хумске зоре и прољеће,

Из камена душа свака.

Петролејка тмину гони,

Кроз ноћ грме хаубице,

На огњиште туђин дође,

Дивља хорда Дрини пође,

Бивши људи, све убице.

Зар Мојковац брата има,

Истог вијека дјеца оба,

Гдје Вукотић спусти сабљу,

Ту је Гушић диг`о паљбу,

На вјечнога срамног роба.

Јече горе огњевите,

Tеку сузе жаловите,

Људско месо живо гори,

Ко камење кост се ломи,

Гину синци, јеле вите.

Ал` поможе свето копље,

Димитрија пркоснога,

Солунскога ревнитеља,

Невесињског бранитеља,

Саломи се сили рога.

Да не бјеше, али бјеше,

Родила је гора вука,

Херцег земља часност роди,

Да Србину мис`о води,

Слободарска златна рука.

Пјесма је написана прошлог Митровдана у част откривања споменика Херцеговачком устанику и ратнику у средишту Невесиња, а доживљена је и духовно записана 1992. године, слушајући Митровданску офанзиву у селу иза првих ратних линија.

– Неко је гонио стоку, неко је паковао брашно, народ се спремао за исељење према Црној Гори. Као дијете сам, са мајком уз петролејку, слушао јеку са невесињског ратишта. Сви смо гледали у Невесиње као у ову свијећу и питали се да ли ће издржати. И хвала Богу издржало је, а ови стихови су у част тих хероја. Ове године славимо и 150 година од Шантићевог рођења, а Невесиње је одбранило и Шантића у Невесињу и Херцеговини. – закључио је Лучић.

Поред чланова Удружења Невесињаца у Београду, помену су присуствовали командири невесињских бригада, представници херцеговачких завичајних удружења. Скуп је својим присуством увеличао и освједочени пријатељ Невесиња и Херцеговине, народни посланик Миодраг Линта, који обавља дужност предсједника Одбора за дијаспору и Србе у региону.

ТЕКСТ: ТРИФКО ЋОРОВИЋ
ФОТО: МИЛЕ ШАПИЋ