За младу Требињку Ђурђину Секерез ријеч “немогуће” не постоји. Већ током средње школе била је сигурна да ће се у будућности бавити искључиво архитектуром, овим и те како захтјевним занимањем. Корак по корак, низала је своје успјехе. Четворогодишњи труд се исплатио, а награда је дошла у виду признања за студента генерације Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета у Бањој Луци.

Након основних студија уписала је Мастер студије, смјер Архитектура и урбанизам гдје је успјешно завршила први семестар. Већ почетком другог семестра исказала је интересовање за Ерасмус+ програм за одлазак на размјену студената на Универзитет за науку и технологију у Норвешкој и тако креће авантура ове амбициозне Херцеговке…

Зашто баш архитектура као животни позив?

Ишла сам у средњу економску школу, али, иако сам била одличан ученик, нисам се видјела у тој струци. Жељела сам нешто у чему ћу моћи да искажем своју креативност, нешто у чему ћу имати слободу да искажем себе, нешто што има везе с умјетношћу, а да је при томе и перспективно. Истражујући факултете у нашој држави и региону, закључила сам да је архитектура управо оно што желим. Много пута сам чула питање: „Како ћеш из економске школе уписати архитектуру?“. Једино ме породица подржавала од самога почетка. Вјеровали су у мене. За мене друга опција није постојала. Уопште нисам размишљала о неуспјеху, јер себе ни у чему другом нисам могла замислити. Тако да, почела сам се на вријеме спремати за пријемни испит и успјела бити један од 40 студената, колико су нас примали те године на Архитектонски смјер, Архитектонско-грађевинско-геодетског факултета у Бањој Луци. Већ у првом семестру сам схватила да сам направила исправну одлуку, што се, након четири године, афирмисало признањем за студента генерације.

По чему памтиш студије?

Студије, с једне стране, памтим по много уложеног труда и рада, непроспаваних ноћи, проведених пројектујући, правећи макете, радећи различите прорачуне, што архитектура носи са собом, а с друге, наравно, и по новим пријатељствима, дружењима, многим студентским анегдотама и скицопуту у Будимпешту који се десио на првој години студија. Ово студијско путовање нас је као генерацију јако повезало. Све вријеме смо проводили скупа, упознавали једни друге и изградили пријатељства за цијели живот, што је на крају и најважније.

Како је изгледала сама пријава за Ерасмус+ програм за одлазак на размјену студената у Норвешку?

Након основних студија сам уписала Мастер студије на Архитектонско-грађевинско-геодетском факултету у Бањој Луци, смјер Архитектура и урбанизам и ту сам завршила први семестар. Почетком другог семестра наш факултет је објавио конкурс за студенте мастер студија, у оквиру Ерасмус+ програма за одлазак на размјену на Универзитет за науку и технологију у Трондхејму, Норвешка. Биле су доступне три стипендије у трајању од четири мјесеца, тј. једног семестра. Овај конкурс ми се учинио као сјајна прилика да се усавршавам, стекнем нова знања и искуства на једном престижном универзитету и одлучила сам да конкуришем. Када су изашли резултати конкурса, видјела сам да сам једна од троје људи које је добило стипендију Ерасмуса за одлазак на размјену и била сам одушевљена, узбуђена, али и мало уплашена да ли ћу се снаћи, како ћу се уклопити у ново окружење, другачији систем образовања… Онда су услиједиле онлине пријаве на Норвешки универзитет за науку и технологију, слање неопходне документације и сл. Одговор са њиховог универзитета се чекао од четири до осам седмица, јер је преко истог програма аплицирало јос око 1600 студената из других земаља свијета, нерачунајући Норвежане. Када сам добила е-маил да сам примљена на њихов факултет послали су ми позивно писмо и уговор о студирању, а затим и понуду за студентски смјештај гдје сам могла да одаберем какву собу желим. Прије одласка било је неопходно добити боравишну дозволу, али само један дан након предаје захтијева, стигла је потврда из Норвешке амбасаде. Након тога је преостало да резервишем лет и спакујем кофере за полазак.
Од којих обавеза се сада састоји један твој радни дан и колико труда изискује школовање у иностранству?

Мој радни дан почиње одласком на факултет гдје сам добила свој радни простор у сали за мастер студенте. Ту проводим већину дана радећи на својој мастер тези, истраживању литературе, размјењивању мишљења са колегама. Повремено се консултујем са ментором и одлазим у велику универзитетску библиотеку која има снажан фонд литературе, како у штампаној, тако и у електронској форми. Неким данима одлазим у макетарницу гдје радим на изради 3Д модела свог пројекта. Ова макетарница је простор који ме је одушевио од самог почетка. У њој материјализујемо своју идеју и чинимо је опипљивом. С обзиром да сам све предмете одслушала на своме матичном факултету у Бањој Луци, овдје радим на свом завршном раду и немам предавања, али то ме не спречава да понекад одем и одслушам предавања одређених професора, јер увијек се може научити нешто ново и корисно. Систем образовања овдје је много другачији. Школовање у иностранству изискује много труда, рада, посвећености, али је све веома добро организовано и прилагођено потребама студентата, од доступности литературе, неопходних простора за сваку струку, извођење праксе, материјала, алата, технике и технологије потребних за вјежбе. Генерално се много улаже. Оно што је најзначајније је присуство праксе. Свако теоријско предавање пропраћено је практичним вјежбама гдје се студенти сусрећу с оним што уче.

По чему се норвешка архитектура разликује од наших крајева, каква су твоја запажања?

Норвешка архитектура се много разликује од архитектуре наших крајева. Ово је једно сасвим другачије поднебље, другачија клима. Они су градњу прилагодили оштрим климатским условима. Норвежани у великој мјери користе традиционални материјал, дрво. Већина објеката стамбене архитектуре је грађена управо од овога материјала. Обрада дрвета и градња од дрвета у овој земљи су на веома високом нивоу. Гдје год да се окренете угледаћете ту карактеристичну, романтичну слику дрвених кућа у низу. Посљедњих година, Норвешка је доживјела архитектонски бум, чему свједочи низ иновативних објеката који су је претворили у архитектонску лабораторију. Велики акценат се ставља на одрживу градњу, изградњу „паметних“ зграда, док су форме веома смјеле и измамљују одушевљење и становништва и посјетилаца.

Коју грађевину у Требињу сматраш најљепшом?

Требиње много волим, ту сам се родила, одрасла и кад треба да причам о Требињу много ми је тешко бити објективна. Чињеница је да је Требиње лијеп град. Оно има неки посебан дух мјеста, нешто што те увијек вуче да му се враћаш. Сигурно да ту има више грађевина које бих могла навести, али ево једна од њих је Арсланагића мост. Овај, најстарији, мост на Требишњици има велику културолошку, градитељску и естетску вриједност, те се надам да ће тај дио приобаља ускоро бити уређен на једном нивоу који је достојан овог културно-историјског
споменика.

Шта би поручила студентима који по узору на тебе желе да се окушају у неком од многобројних програма размјене студената?

Поручила бих им да не оклијевају, да вјерују у себе и своје могућности. Немају ништа изгубити, а могу много добити, прије свега квалитетно образовање, а затим нова искуства, упознавање другачијих култура, окружења и нова пријатељства.

Какви су твоји планови за даље, планираш ли свој професионални пут градити у Републици Српској?

За сада сам се усредсредила на своју мастер тезу и настојим да ово буде један квалитетан рад којим ћу се попети за још један степеник више и постати Мастер архитектуре и урбанизма. Што се тиче планова за даље, па за почетак, вратити се гдје сам стала. Одмах, након што сам дипломирала, започела сам стручну праксу у једном пројектантском бироу у Бањој Луци, те по повратку желим то завршити и надам се запослити у струци. А да ли ћу свој професионални пут градити у Републици Српској зависи од могућности напредовања ту и прилика за изградњу добрих темеља за будућност.