Урош и Вук Станишић су два брата. Рођени су у срцу Београда. Ту и живе. Старији има десет, а млађи шест година. Чим се завршила школска година, њих двојицу су родитељи одвели на село код бабе и деде. И то ништа не би био чудно, да су они као и њихови вршњаци од градске вреве побегли да би се на имању, како то обично бива брчкали у базену, играли фудбал или жмурке са осталом децом. Али не. Они су отишли на радну акцију. Јер у месту где они уживају се ради од јутра до мрака. У питању је мало сеоце од свега пет кућа које се зове Биоци. Налази се двадесетак километара од Требиња. А, тамо не уживају, већ барабар раде све послове као велики - чувају стоку, пласте сено, цепају дрва, чисте штале, носе воду са чатрње. И тако цело лето. Једини одмор који имају је десетак дана пред почетак године када са мајком и оцем одлазе на летовање.

Браћи ови послови уопште не падају тешко, чак су на сликовит начин описали своју летњу авантуру.

- Једва сам чекао да се заврши школа да бих отишао на село. Биоци су за мене рај. Овде има много посла, али мени то није проблем. Напротив. Ујутру устанем око седам сати. Баба Деса спреми доручак, а онда деда Драган и ја идемо да чувамо стоку. Пошто је лето, овце, козе, и њихови младунци су цео дан у брдима. Ја их гоним по Лисијем долу, Бодирогама и Домашеву. Чувамо око 300 грлади и уопште ми то није проблем. Мој брат понекад иде са нама, али он је мали па се брзо умори и онда остане са бабом кући, па јој помаже тако што доноси дрва да ложи ватру јер мора ручак да се спрема. Имамо неколико малих козлића који су остали у обору, па им Вук даје млеко из флашице. Није њему досадно има и по кући много посла, немојте да бринете - рекао је Урош као из топа, са чим се сложио и мали Вук.

- Да, мора да се очисти кућа, да се нахране куце и да са бабом чупам траву око кромпира и купуса. Баба и ја отерамо краве далеко, далеко. Скроз иза два брда и тамо они лепо ручају и врате се кући увече, а баба онда извади воду из чатрње и сипа им у каду да пију. И све попију. Много су жедне и уморне - каже Вук.

Урош нам је описао и шта још ради у Бицима.

- Пластимо сено. То је обавезно. Имамо неколико ливада где је сено покошено. Месец дана идемо да га преврћемо са вилама да се осуши, а ако нас послужи срећа и не падне киша онда га балирамо. То јесте мало теже, али из Требиња дође мој другар Милош који има исто година као и ја и заједно то радимо. Помогне он мени, па онда помогнем и ја њему. Чим се све то заврши, онда имамо времена да играмо и фудбал на ливади. Најлепше ми је када скупљамо дрва јер тада цео дан јашем коње. Једино ми је криво што је пут лош, па бих волео да нам неко помогне и направи пут јер овде је све здраво и више људи би долазило и много мојих другара бих довео из Београда да виде како овде живи моја фамилија. Дошли смо на један дан али ја сад не идем никуда одавде - поручио је Урош.