Терет старости и посљедице тешког рањавања у рату нису могли поколебати Петка Јањића, Коњичанина који од 1994. године живи у Фочи, да у 82. години испуни своју велику жељу и да се након више од двије деценије попне на врх Прења на 2.155 метара изнад мора.

Петко се у друштву планинара из Фоче попео на Зелену главу, највишу тачку Прења, која се налази изнад његовог родног села Горње Бијеле у општини Коњиц.

Ослањајући се на дрвени штап, ногу пред ногу, уз маглу, вјетар и кишу, Петко је на врху био након два и по сата пјечашења и верања уз клизаве стијене.

Најтеже је било на завршној дионици која се може савладати само уз помоћ сајли.

“Рекао сам себи, док сам још жив морам се попети на Зелену главу, гдје сам посљедњи пут био у мају 1992. године. Успон је богами био напоран, било је магле, вјетра, повремено и кише, али жеља све побјеђује. Горе сам се потписао и колико сам могао прелистати књигу, нико нема мојих година, сви су доста млађи”, прича Петко.

Након рата, у коме је као борац ВРС рањен у ноге од потезне мине, Петко није планинарио, али је прије 12 година постао страствени ловац, па је често у природи, тако да има добру кондицију.

“Било је мало умора, помало трнци, пошто има гелера у табанима и листовима, али је успон прошао прошао без посљедица. Јесте да ме је рат мало начео, али сам доброг здравља”.

Осим љубави према завичају, за успон на Прењ имао је још један мотив, а то је жеља његове супруге Стоје да јој донесе воду са једног од прењских извора.

“Њена жеља је била да јој донесем воду за кафу и донио сам један литар воде, тако да смо након толико година попили кафу која је са водом са Прења много укуснија. Ова вода је посебна, нигдје нема такве”, увјерава Петко.

Супруга Стоја каже да је и кафа, али и храна, која се спреми са водом са Прења изузетно укусна.

“Петко је добар супруг и добар човјек”, истакла је Стоја.

Петко и Стоја су у браку 55 година и од три ћерке имају шесторо унучади.