За нови број Недељника владика Григорије причао је о одлуци да напусти мјесто епископа захумско-херцеговачког и “пресели” се у Франкфурт. Интервју Недељнику први је који је владика дао након изненадне одлуке на протеклом Сабору СПЦ.

„Када се, посљедњег дана саборског засједања, расправљало о судбини Епархије франкфуртске и све Њемачке, између осталог, поставило се и питање ко би могао да се прихвати тог задужења и сједне на тамошњи епископски трон. Будући да до рјешења, ни послије вишечасовне расправе, нисмо успјели да дођемо, владика будимљанско-никшићки Јоаникије предложио је да ја преузмем ту обавезу и одговорност, образлажући тај свој приједлог чињеницом да у обављању архијерејске дужности имам вишедеценијско искуство, али да исто тако, због својих година, имам и довољно енергије и ентузијазма да се посветим новој мисији“, испричао је за нови број Недељника владика Григорије, у првом интервјуу који је дао послије изненадне одлуке на протеклом Сабору да напусти мјесто епископа захумско-херцеговачког и „пресели“ се у Франкфурт.

„Владичин приједлог ми се учинио смисленим. Моја једина молба била је та да новог захумско-херцеговачког владику бирају међу херцеговачким монасима који познају тамошњи народ и прилике. Предложио сам оца Димитрија који је истински монах и испосник, молитвеник и смиреноуман човек. О томе сам одавно размишљао. Имао сам на уму да нови херцеговачки владика не мора бити вичан бизнису и политици. Јер много тога је изграђено, а епархија је економски стабилна и независна, па је самим тим и политички независна. Нови епископ има могућност да ради оно што најбоље зна – да се моли Богу и проповједа. То је била моја визија.“

Владика Григорије је рекао да одлазак у Њемачку доживљава као „још једну мисију те, у извјесном смислу, и изазов, а са свјешћу да је и једно и друго могуће само уз Божју помоћ“.

„Веома је важно за сваког човјека то идење напред, у сусрет новим обавезама, дужностима, одговорностима те изазовима које живот пред нас поставља. Статичност већ сама по себи није добра и понекад су промјене нужне како бисмо се тргли и помјерили из животне запарложености и привидне сигурности на коју смо навикли“, рекао је он између осталог.

Говорећи о Епархији захумско-херцеговачкој рекао је да се његов посљедњи задатак у Херцеговини тицао изградње, тј. обнове Храма Свете Тројице у Мостару, а упоредо и обнове живота у Мостару.

“Мостар је био и остао моје Косово. Никад нисам помислио да нас је мало, да немамо шансе и слично. Увијек сам ходао Мостаром као да шетам са хиљадама пострадалих, с онима који су тај град прославили, с умјетницима, с трговцима, радницима, јунацима. Чини ми се и да сам био сам (а нисам), не бих се ни за трен уплашио, нити бих помислио или признао да Мостар није мој једнако као и свх других људи који у њему живе. Вјерујте, када би се неко трудио и хиљадама година- не може нас избрисати из Мостара. Тамошњи саборни храм је био својевемено највећи православни на Балкану и један од симбола Мостара, по којем је овај град, поред Старог моста, био препознатљив. Изградња храма се, Божјом милошћу, приводи крају и, премда се то неће десити прије мог одласка из Захумско-херцеговачке епарахије, испуњава ме радошћу чињеница да је тренутак заврштека изградње Саборног храма у Мостару веома близу. До јесени ће бити завршени грађевнски радови. Ово је још једна прилика да се захвалим Богу и дивним људима који су нам помогли и још увијек нам помажу.

Када је ријеч о другим градовима Епархије захумско-херцеговачке, Требиње је постало мјесто сусрета и радости, Дубровник мјесто помирења и дијалога, Невесиње је, захваљујући дјеловању наше епархије, добило, између осталог болницу, у којој раде врхунски стручњаци и у којој се лијече грађани из цијеле бивше СФРЈ. У Љубињу, Берковићима, Билећи, Гацку обновљени су стари или подигнути нови храмови, а цркве су живе пуне народа“, каже владика Григорије.