Никола Вујиновић из Стоца, који је проглашен за ученика генерације Средње техничке школе Требиње, четири године средњошколског образовања провео је у ђачком дому и упркос томе што је био далеко од породице и другим препрекама знао је само за петице.

Важност школе и образовања је схватио већ од малих ногу. У Берковићима је завршио основну школу и сваки дан је путовао из Стоца и назад. Након што се први пут одвојио од родитеља и настанио у требињском ђачком дому, било му је, каже, поприлично тешко. Иако је знао само деветоро ученика из Берковића који су заједно са њим дошли у дом, судбина је хтјела да се собу дијели са ђацима које није познавао.

"Како је вријеме пролазило, упознавао сам се са њима, прихватили смо се и онда више није било тешко", каже Вујиновић.

У граду Јована Дучића је боравио више пута и знао га је, али у школи су га дочекали “новитети” - од предмета до професора. Жеља му је била машинство, па се одлучио за смјер машински техничар за компјутерско конструисање. И није погријешио, јер је научио много о компјутерској графици и моделирању, због чега му је било веома занимљиво кроз четворогодишње школовање.

"У току школовања помогли су му професори који су на свако питање имали одговор и захваљујући њима лакше ми је било да учим и да савладавам градиво", прича Вујиновић.

Овај марљиви ђак тренира у клубу малог фудбала “Леотар” и члан је требињског Црвеног крста.

"У Котору ћу уписати поморски факултет јер ми је то вишегодишња жеља и то смјер наутика",  говори Никола о будућим плановима.

Боравећи у Требињу вријеме је посветио учењу, одласку на тренинге малог фудбала, волонтирању у Црвеном крсту, али није запоставио ни изласке у град, па му, признаје, никад није било досадно.

Кад је уписивао средњу школу, ни у сновима није мислио да ће бити ђак генерације. Након што је први разред завршио са одличним успјехом из године у годину било је све лакше.

"У четвртом разреду, кад сам видио да могу бити ђак генерације, било сам веома срећан, јер сам схватио да ћу тиме имати много привилегија, као што је ослобађање матуре и сав труд кроз ово школовање ми се исплатио",  поносно прича Вујиновић.

Све вријеме се трудио да не изневјери родитеље који су га послали да учи, а он им је вратио на најљепши могући начин, “сувим петицама”.

"Отац, мајка и сестра су ми били подршка и захвалан сам им на свему, јер без њих не бих успио",  закључио је Никола.

Скроман, вриједан, а сваке седмице на релацији Требиње-Столац и обратно доказао је да се сваки труд, залагање и вјера у себе исплате.

Предмети
Никола Вујиновић каже да му је најтежи предмет био термодинамика у трећем разреду, јер је било много формула и требало је много учити, а то је уједно био и његов први сусрет са оваквим предметом.

"Најлакши и најзанимљивији су ми били моделирање и техничко цртање", рекао је Вујиновић.