Педесетшестогодишњи Витомир Шкипина, једини становник села Кремин у фочанској Мјесној заједници Козја Лука, чекајући донацију за обнову спаљене породичне куће, која никако да стигне, направио је колибу у коју се смјестио заједно са својим козама.

Собичак од шест квадрата Витомиру је спаваћа и дневна соба, кухиња и купатило, а камени зид дијели га од просторије у којој држи тридесет коза.

Живи без струје, па ватру не гаси ни љети, да би могао кувати храну.

Узгаја козе, од којих прави укусан и љековит сир, а бави се и дрводељством, израђујући, углавном, троношце.

Витомир се у овом селу, на 1.000 метара надморске висине, родио и провео првих шест година живота, након чега је, све до краја посљедњег рата, живио у Вогошћи код Сарајева.

Из Вогошће је избјегао у Мокро код Пала, да би прије пет година и дефинитивно одлучио да се врати на ђедовину, у Кремин који је у рату потпуно спаљен.

„Данас свако бјежи са села, а ја сам помало и храбар и луд да се вратим овдје и да обновим ђедово имање, што ми је највећа жеља. Почео сам са козама, услови су тешки, много радим и патим се, али сам упоран“, прича Витомир.

Тренутно има тридесетак коза, заједно са јарадима, а циљ му је да достигне стадо од 100 грла.
„Ја и козе живимо под истим кровом. Некада сам се и ја парфемисао, живио у граду, али сам навикао на мирис ђубрета. Има ту и лијепих ствари, животиње су ми сада много боље од људи“.

Додаје да није побјегао од народа и да зна да скокне до двадесетак километара удаљене Фоче, али да му прија боравак у самоћи и природи.

Прве комшије су му на три километра, понекад му сврате ловци, а посјећују га и дивље животиње. Медвјед се зна засладити његовим крушкама и јабукама, а највећу штету му праве дивље свиње уништавајући му кромпир.

Навикао је без струје, па се буди са изласком, а лијеже са заласком Сунца.

„Зими треба мало више свијећа, а имам и фењер на гас. Ложим ватру, дрва имам у изобољу, кувам хљеб и припремам сам храну“, каже фочански пустињак.

У више наврата је подносио захтјев за обнову куће, али без успјеха.

„Према закону на нивоу БиХ, предност су имали они који су на селу имали пријављено стално мјесто боравка, тако да су ме одбијали, тражили само разлог. Од оних који су стално живјели и којима су куће обновљене, нико се не враћа, а ја желим да се вратим. Сада сам поново предао на конкурс при министарству Републике Српске“, прича Вито.

За његову животну причу, и то од ловаца који га обилазе, чуо је и Милан Гаговић, који је увијек спреман да невољницима притекне у помоћ.
„Вито је скроман човјек који тражи само једно, а то је кров над главом, да може да преживи у овом суровом крају. Он не тражи ни струју, ни тв ни радио пријемник, само кров дан главом. Позвао бих све добре људе да, ако могу, заједно помогнемо овом човјеку, који жели на својој ђедовини да изгради бар једну собу“, каже Гаговић.

Вито се надовезује и напомиње да би сам знао направити брванару, само када би имао грађу.

„Цола даска би ми била довољна да направим брвнару, која ми је сада најпотребнија“, рекао је Вито, додајући да би, када би направио нови дом, могао планирати и женидбу.