„И мирис и укус“ – да се неко раније није сетио тог слогана, најприкладнији би био да се у њега смести Требиње. Најлепши укуси и мириси рађају се из камена који има срећу да га морски ветар удара доносећи обећање пучине. Омамљени варљивом лакоћом постојања, у Дучићевом „милом Требињу“ шетамо под руку са сенима великог песника, дипломате, добротвора и родољуба.
Све стране света укорењене су овде, али се 460 километара од Београда не прелази лако. Пут је дуг и лош, али води кроз најлепше што је природа дала. Очи су опијене лепотом и пре него што се сретну са старим требињским каменом.
Шетњу почните као што је и наш уметнички прес караван – од Музеја „Херцеговине“,па продужите кроз хлад чувених платана до старог града.
А кад одморите, предлога много – од херцеговачке Грачанице, манастира Тврдош, Перовића моста, Завале... Тада ћете сазнати шта то у најјужнији град Републике Српске привлачи све више туриста.
Седамдесет хиљада ноћења прошле године за град од 32.000 становника није мало, подсећа наш љубазни домаћин, директор Туристичке организације „Требиње“, Марко Радић.
Највише их је из Србије, потом из региона, па из Турске, Грчке и Скандинавије, али и на дан позајмљених гостију из Дубровника. Гужве на граници сведоче о бесмислу подела, али и јефтинијем уживању са ове стране.
Зато задовољно руке трљају нарочито винари – на подручју Требиња их је чак 60! Један од њих, Ранко Петијевић, рече нам да му реклама не треба - све што наточи прода на кућном прагу.
Уз винарије ничу још бројнији пансиони и хотели, модерни, удобни и приступачни. Кад се ту дода и храна, укусна, здрава и нашем новчанику угодна, онда је рецепт требињског успеха јасан.
Остало је још само да чежњу за обалом задовољи Сунчани град. После аква-парка, ту ниче и затворени спа и спортски центар, али и луксузно апартманско насеље чији су квадрати ценом достојни адресе на Врачару.
И тако се стиче утисак да се у Требињу данас живи боље него јуче, а да ће сутра бити боље него данас и да је то створило општу сагласност око правца у коме се иде.
Опијени лепотом, сунцем, љубазношћу, гостопримством и помало вином, сем сећања са собом носимо и драгоценост тог сазнања.
Шта Ви мислите о овоме?