НАГРАЂЕНИ РАД НА КОНКУРСУ "Теби што појиш и храниш - бесмртна љепотице"

Од прве капи благе прољетне кише која залије цвијеће горе на Чемерну... преко пећина, јама, камених канала, кроз земљу, до свог извора подно Билеће... кроз посну и часну земљу Херцегову, кроз своје поноре гдје се губиш и нестајеш, а онда се поново рађаш као сиње море, писала си вијековима своју најљепшу причу. То је прича рађања, прича живота, прича обнове, прича нестајања и поновног настајања. И тако у круг. Оно што је Свети Сава својим бесједама посветио, што је од безвјерног и безбожног учинио вјерним и вјерујућим, ти си својом водом благосиљала и даривала. Оно што је Свети Василије Острошки, Тврдошки и Завалски светитељ благосиљао ти храниш и појиш. Оно што су устаници и хероји вијековима бранили, одбранили и створили, ти обликујеш најљепшим бојама и тешком, понекад и испосничком животу, дајеш смисао живљења.

Требишњице, бесмртна љепотице, ти која си више од ријеке, ти која си више од живота, ти која си благослов била, јеси и бићеш, како о теби написати нешто што те описује. Ево, стојим и посматрам те. Посматрам како мирно и достојанствено протичеш мојим градом. Стојим и дивим ти се. А некада давно, није било тако. Била си другачија. Некада давно у кориту твоме, бијаше „мисир херцеговачки“, од Бога дар, Завође.... Ту гдје је расло прво воће, гдје је некада средњовјековни кнез својим кћеркама цркве градио, народ мирио и помагао, ту су сада њедра твоја. Неимари те преградише и укротише. Питам се шта би било да се то није догодило? Како би наш град и наша Херцеговина изгледали. Били би другачији, а и ти си таква, другачија.

Данас сам ти захвална, бесмртна љепотице. Захвална сам ти јер c љубављу храниш своја чеда, од оних најмлађих до оних најстаријих. Од оних што праве прве кораке, до оних што са штапом ходају. Без тебе не могу. И не само да не могу, него је и живот без тебе пролазан и без испуњења. Понекад се питам, како ти је? Јеси ли се уморила, даваоче живота, што сваки дан појиш и храниш све више и више бића. Како да ти захвалимо? Шта је то што наше немоћне руке могу урадити за тебе?

Једино што ти од нас тражиш је да те цијенимо, да те одржавамо у животу, као што ти одржаваш нас. Да ти узвратимо бар мало љубави, која се не може мјерити са оном коју ти даваш нама. Наш живот јесте пролазан. Баш као неповратни жубор ријеке испод Билеће, код Чепелице, даље до Гранчарева... низводно, кањоном до Требиња и даље... Свјесни смо да ће нас, једном, животни путеви одвести на неке друге изворе, ријеке и језера...Ти ће извори, ријеке и језера, можда бити и љепши од тебе, већи, можда чак и у нашим очима бескрајни, али неће имати оно модро плаветнило које нам дајеш сваког прољетног јутра, ону мирноћу врелог љетњег дана, снагу и разузданост јесењег предвечерја, достојанство и господственост зимског праскозорја. Живот нас носи даље, али нигдје на мјеста гдје тако страсно "шуме јабланови" као у твоме срцу. И тада ће кренути сузе, замирисати успомене и сјећања. Јер кад сам с тобом, моје срце јаче закуца, јер нашим венама, заједно са крвљу протичеш и ти. Ти што појиш и храниш – бесмртна љепотице.

Миа Мијановић, 8. разред
ОШ „ Свети Василије Острошки“ Требиње
ДРУГО МЈЕСТО НА КОНКУРСУ
Наставник: Мирјана Митриновић