НАГРАЂЕНИ РАД НА КОНКУРСУ "Теби што појиш и храниш - бесмртна љепотице"

Кад бих знала да пишем пјесме ја бих ти, ријеко љепотице, испјевала најљепшу на свијету. Али, не знам…
Сједим на твојој обали.Поглед ми се топи у твојој плавој боји. Умиваш ми прсте којима те мазим. Причаћу ти причу. Можда је ти већ знаш. Али, нема везе. Да ми је знати све приче које ти кријеш у својим дубинама.
Ову ми је причала моја прабака. Она има осамдесет пет година и пуно те воли. Кад те помене увијек јој у оку заблиста суза. Не знам да ли је то од туге, или од среће. Каже да такве љепотице као ти није било. Каже : „Од брда до брда си се ваљала.“ Не разумијем како се то ријека ваља. Али, нека буде кад она тако каже. Сјећам се још једне чудне реченице моје прабаке. „Требишњица је као објесна ждребица скакала.“ Чудно! Каже да си их и појила и хранила. Најчудније је да није љута што си јој кућу потопила, па сада та кућа негдје у твојим дубинама спава. Чудна прича!
Чујем како пјеваш. Ја ти причам, а ти пјеваш. Да ниси ријека мислила бих да се смијеш. Видим како милујеш коријење и стабла јабланова на другој обали. Можда је и пјесник Јован Дучић гледао како то радиш. Писао је како јабланови шуме и огледају се у твојој води као дјевојке у огледалу.
Теби, бесмртна љепотице, причам, а ти ћутиш.
Кажу да си раније била бистрија, толико бистра да се видјела свака риба на твом дну, сваки облутак испод кога се скривао рак.
Данас ниси тако бистра. Али кад се сунце загњури у твоју воду ти заблисташ у безброј боја. Зраци се одбију до Леотара. Љети ми се чини да се негдје у даљини грлите ти и ово наше плаво херцеговачко небо.
Чудна си ти. Тајновита и загонетна. Из камена си се родила. У камен си свој пут урезала, коритом се утемељила и нашу Херцеговину закитила.
Кад си се то родила? Од када си ? Одувијек си, и одувијек ћеш бити.
Бесмртна си и поносна. Кротили су те многи, а ти си била и остала слободна и увијек само своја. Некад си покретала млинице, а данас турбине. Али увијек си појила и хранила онако како само ти знаш.
Чиниш то и данас. Теби, бесмртна љепотице , што појиш и храниш једна дјевојчица у свом срцу подиже споменик јер ти се диви, иако си јој вјечна загонетка.
Теби, бесмртна љепотице, што појиш и храниш од зрака сунца бесмртни споменик градим.
Теби, бесмртна љепотице, што појиш и храниш од станца камена хаљину шијем.
Зажубори , бесмртна љепотице! Насмиј се! Поскочи! У душу ми се смјести и ту остани!
Теби , бесмртна љепотице, хвала што си ми показала шта је вјечност.

Хелена Ивеља, 6. разред
ОШ „ Јован Јовановић Змај“ Требиње
ДРУГО МЈЕСТО НА КОНКУРСУ
Наставник: Божана Бокоњић