Можда ће се историја 21. вијека подвести под термин „урбана драма” – трка, гужва, јурњава, живот у зидинама, у отгнућу од природе, у кошници. А можда ће овај вијек изњедрити неко ново идејно и цивилизацијско рјешење – окренути се традицији, коријену, природи. Подај Господе!

Цивилизације  –  градови, села, насеља ничу поред воде. Становници Требиња, као што стоји у брошури повод 50 година ХЕТ-а, водили су борбу против воде, али и за воду. Неравномјерно распоређење падавине допринијеле су да се од воде зазире као од болести која долази ненадно, потапајући поље које није могло бити засијано дуго или да се за водом жуди, јер херцеговачки краш гута воду и оставља земљу жедном. Зауздавањем Требишњице град подно Леутара добија снагу и смјер.

Историја српског народа могла би се пратити у неколико праваца, за ову причу изабраћамо његово окретање од села ка граду. „Уништивши српско село Тито је уништио вјековну фабрику српске дјеце”,  рече нам једном приликом професор. Заиста, мали је број  случајева многобројних породица у граду. Скученост простора, убрзан ритам живота који град намеће, послови које село нуди дјеци на селу у граду не постоје…

Наше село живи животом у којем вијекови сапостоје, дах старине исписан је на већини херцеговачких сеоских кућа. Слабо развијено, готово одсјечено од града, представљено као нешто заостало и умируће село често постаје предмет подсмијеха. А сеоске школе? Оне су нижег ранга од градских, дјеца која иду у сеоску школу су „заостала», немодерна, живе изван реалности савременог доба…

А онда дођу такмичења. Кад, одједном, управо та дјеце из сеоских школа показују највећи таленат, сналажљивост и борбеност духа.

Успјех ученика подручних школа на литерарном конкурсу поводом Јубилеја ХЕТ-а, као и бројни успјеси на разним другим такмичењима и ликовним конкурсима, показују да у подручним школама постоје даровити ученици који нимало не заостају за својим вршњацима из града. Често и предњаче, посебно по васпитању, скромности и радним навикама. Свјесни су  да се до резултата долази само преданим радом и трудом, да само из  засијане њиве можеш убрати плодове. Оспособљени  за живот, радије проводе вријеме у својој башти или у риболову, него на друштвеним мрежама. Они још знају да се играју, за разлику од њихових вршњака у граду, којима најбољи пријатељ постаје паметни телефон. Имају своје  циљеве јер знају да желе и да могу да живе боље од својих родитеља.

Показују да су предрасуде везане за ширину њиховог образовања неосноване. Доказују да таленат, храброст и упорност увијек нађу свој пут. Уосталом, чињеница је да је већина генијалних људи, који су мијењали свијет, потекла са села и из незавидних материјалних услова. Зато сачувајмо наше сеоске школе! Не дозволимо да стављањем кључа у школске браве закључамо и живот у нашим селима! Не тјерајмо их да бескрајне зелене ливаде замијене хладним сивим градским асфалтом! Не дозволимо да због минорне уштеде у Министарству просвјете они изгубе срећно дјетињство!

ЧУВАЈМО НАША СЕЛА!