Случајно познанство младог пјесника из требињског села Подвори из Љубомира, Предрага Јаничића и Александре Николић /20/ из Београда, учинило је да њено срце направи несвакидашњи избор и да велеградски асфалт замијени сеоским брдима, штиклу опанцима, а сплавове и кафиће сијелима и дружењем уз гусле и епске пјесме.

Срце ове младе дјевојке је заиграло при првом сусрету са надахмнутим Требињцем, а херцеговачка ганга, неколико стихова из „Горског вијенца“, учинили су своје и двоумљења није било – Предраг и његово село су оно што жели.

Одрекла се Гарде војске Србије гдје је требала да ступи, а није јој сметало ни сазнање да ће у двије мале просторије са вањским купатилом да живи са мужем, ђевером, свекром, свекрвом и баком, напротив, каже, да се радовала великој породици, заједничкој пјесми, смијеху и весељу.

ОВАKО ЈЕ БИЛО

„Одрастао сама у Љубомиру на кољену ђеда Вељка Јаничића и од малена сам волио традицију и обичаје. Уз њега сам заволио и гусле и епску поезију, а имао сам среће да нађем жену која воли исте ствари, па чак и да пише“, каже Предраг који је желио што сликовитије да дочара свој живот на селу и познанство са изабраницом свог срца.

Иако је аутор више десетина пјесма, а о њему написано много прича, овај пут у центру пажње било је познанство са младом Београђанком која је напустила велеградски живот и дошла у мало, кршевито херцеговачко село.

„Посјећујем све фестивале гусала, тако да сам отишо и на онај у Београду у мају прошле године. У холу сам срео једну ђевојку. Kао и све друге ми се учинила, али ето чуда. Она мени приђе и пита ме: ‘Јеси ли ти пјесник Јаничић’. Ја изненађен да и у Београду знају за мене, али ми импонује па брже боље пружих руку и рекох: ‘Јесам, част ми је’, а она узврати“, присјећа се Јаничић.

Видјели су се сутрадан, након чега су отишли свако на своју страну до скорог виђења.

„Упознали смо се, били занимљиви једно другоме. Била је другачија од осталих које сам до тада сретао – једноставна, вољела је оно што и ја волим – гусле, епску поезију, купила ме стиховима Горског вијенца кога зна напамет“, каже Предраг.

Додаје да јој ништа није крио, ни гдје живи, на да жели да настави ђедовим стопама, на што је она пристала и била одушевљена да живи на селу, јер су њени из Груже, из Kнића.

Након седам мјесеци љубави на даљину, током којих су се само три пута видјели, Предраг је са кумом Радованом Лечићем отишао у Београд, али не са намјером да младу доведе кући. Ипак, за сваки случај, у Билећи су купили велику јабуку како налажу стари херцеговачки обичаји и правц према Србији.

„По нашем обичају када момак ђевојку ишће – или када јој затражи руку када би се то превело, не проси је него јој да јабуку. Уколико прихвати јабуку она је обећана томе момку и он од тада преузима вођство“, каже Предраг.

УЗЕО ДЈЕВОЈKУ ПА У СРЕД БЕОГРАДА ЗАПЈЕВАО ГАНГУ

Прво су отишли у стан гдје је Александра била са мајком, а која много није знала о овој вези, као ни отац, ни два брата и сестра.

„Рекли смо јој да се сви враћамо заједно за Херцеговину. Она је одговорила да можемо само нас двојица. Ја, поносни Херцеговац мало се придигох, па онако као срдито ударих шаком од сто, чаше се заљуљаше и кажем Александри, која се већ била спаковала, да крећемо. Испред стана, у сред Kалуђерице, ја запјевах ‘Збогом остај, збогом остај ђевојачка мајко’, а Радован ме, кумовски подржа“, прича Јаничић.

Са јабуком у руци Александра се са два Херцеговца, након што су свратили у храм Светог Саве на Врачару, упутила у непознато.

Током пута Предраг је јавио родитељима да доводе младу, да буду спремни и да окупе комшије, родбину и пријатеље, што нико није вјеровао, али су их, ипак, у Подворима дочекало њих стотинак, са хармоником, гуслама и пјесмом.

„Kада смо били у ауту рекао сам Александри: ‘десном ногом закорачи преко прага, с десне стране пољуби довратник на вратима, прекрсти се, а када уђеш чекаће те један ђед, ти се сагни и пољуби га у руку, а он ће ти наздравити’ и тако је и било, она је све испоштовала. Све је било као да смо увјежбали“, каже Предраг.

Додаје да је изненађен како се брзо уклопила и прихватила херцеговачке обичаје и наглашава да јој је постављао и нека трик питања, покушавају да открије каква је и да је зато знао да ће оваква да буде.

„Ја сам јој једном у шали у којој је, морам да кажем, било и доста збиље, рекао: ‘моја је мајка осма код родитеља, ја ти не мислим испод тога. Она мени на то каже: ‘слушај ти пјесниче мени је мајка 11-та код родитеља, па да знаш ја ти не мислим испод тога“, прича Јаничић.

Имају доста планова, али кажу да не пате за луксузом.

„Најосновније би било да добијем посао, јер ако човјек нема стабилан посао не може да напредује. Отац тренутно ради у Индустрији алата, мајка не ради, ја ниђе, млада ниђе, брат студент, баба најнижа пензија. Бабина пензија и очева плата не могу да задовоље братове трошкове студија у Подгорици. Фала Богу оно што је најважније је да смо сви здрави, вриједни, радни, имамо седам крава, не дамо се“, каже Јаничић.

Својим доласком ова млада Београђанка није унијела живост само у кућу Јаничића већ и у цијело село, гдје је за врло кратко вријеме научила имена свих становника, њихове дјеце, године старости, а њена шала и жеља да им притекне у помоћ мјештане оставља у невјерици, па кажу: „наше дјевојке као да су рођене у Београду, а она овдје“.

„Kада сам га први пут видјела срце ми је заиграло и кренула сам према њему. Морала сам му прићи па шта буде. Повратка није било .У том тренутку сам осјетила као да сам пронашла своју другу половину која се одмах уклопила и тешко да се може раздвојити“, каже Александра и додаје да јој је био другачији од момака на које су навикле београдске дјевојке.

Ова млада дјевојка је у то вријеме требла да почне да ради у Гарди Војске Срби, али је знала ако се одлучи на овај корак, да ће цијели ток приче ићи другачије, што није жељела.

СА ПРЕДРАГОМ БИХ ЖИВЈЕЛА И НА ВРХУ ЛЕОТАРА

Предрагова искреност је ову младу Београђанку посебно привукла, а повјерење које је осјетила одмах на почетку је било њен покретач љубави.

„Увијек сам вољела код њега искреност и знала сам донекле шта ме чека, али оно однекле нисам могла ни да претпоставим. Обичаји су другачији, било је на почетку мало чудно и необично али ја сам то са собом пресјекла у Београду. Да сам са њим требала да живим на врху Леотара ишла бих без двоумљења“, каже Александра.

Воли да се шали посебно „на рачун“ свекрве са којом има однос као са мајком и другарицом.

„Свекрва ме о јаду живом забави, хоће да је главна, али ни ја се не дам. Превише се опустила. Некада је љућа од шаргана, зато је за казну пошаљем да она обавља послове око крава, а ја се држим шерпе, пита, колача, хљеба. Ништа то мени није тешко. Некада свекрва и бака почну те кухињске послове, а ја завршим, а некада и почнем и завршим“, смијући се прича Александра док је грле свекрва Славка и баба Мила.

Kаже да је ово тек прво полувријеме, а да слиједи друго, након што потпише папире за брак 19. априла, те додаје да је фамилија постала и опрезнија када су сазнали да је тренилара борилачку вјештину „крав мага“.

Жели и да научи краве да музе, али и друге сеоске послове, да би могла „раме уз раме“ да иде са осталим члановима домаћинства.

„Сјела ја испод краве па повуци-потегни. Гледа она мене, ја њу, али није мрдала .Ваљда јој је било добро. Ја сам се о јаду забавила. Помузла сам пола литра млијека и ништа ми у животу није било слађе, боље млијеко никада нисам пила“, каже Александра.

ПРЕДРАГ НИЈЕ ЉУБОМОРАН, ЈЕР САМ САМО МЕЂУ KРАВАМА

„Предраг је крпуша да већи не може бити. Није љубоморан јер нема на што, идем само међу краве, када би се мало средила и отишла до града можда би и био“, шали се Александра.

Истиче да је не интересују изласци у град, ноћни проводи, већ да само ужива у друштву Предрага и да иду на гусласрке вечери.

„Ово је тек наше забављање. Имамо ми кућу и у граду, па ето ако хоће дјевер када се ожени може са својом женом да иде у Тебиње слободно. Ја себе не видим у граду већ на селу. Предраг је мени рекао ја из Љубомира и да не планира нигдје одатле, ту му је ђедовина и ја то поштујем. Проширићемо, ако Бог да, кућу, а вољели бисмо и доста дјеце. Једно по једно – један фудбалски тим. Мени је жалосно да у сеоској школи има само троје дјеце“, каже Александра.

Истиче да је одрасла у граду, али да је увијек вољела да оде до Црне Горе одакле јој је поријекло и да је увијек привлачило село.

„Много су веће предности одрастања на селу него у граду. Желим да дјецу одгајамо на Љубомиру, да су на свјежем ваздуху, пију планинску воду, једу здраву храну, да одрастају уз гусле, епску пјесму. То нема цијену“, каже Александра.

Предрагов отац Томислав каже да им је син увијек говорио да ће се оженити само уколико нађе цуру која воли епску поезију, живот на селу, да не буде нашминкана.

„Ја сам му рекао – ти си момак довијека. Често сам са родицом Миром Иванковић причао о Предраговим захтјевима, али, ево, хвала Богу, све је то нашао. Уз то и млада пише пјесме, пјева уз гусле, па нам је свако вече свадба у кући“, каже Томислав.

Предраг и Александра судбоносно „ДА“ изговориће 19. априла у цркви на Љубомиру, гдје ће се након више од 70 година по први пут обавити вјенчање, након чега ће колона возила умјесто кроз град проћи уским сеоским путељцима.

Нек’ им је са срећом!

Rejting.info.