Onda je li lepše na selu ili u gradu? – pitala me je svaki put šeretski moja stara tetka, kada bih mršav i ubledeo dolazio na dva-tri dana da se nadišem svežeg vazduha.

Kazao bih, naravno, da je mnogo lepše na selu, čeznući u sebi za gradom. Ipak pitanje moje tetke još stoji otvoreno, i mada sam potrošio silne godine da odgovorim na njega, opet sam na početku!

Ako je zaista lepše na selu, zašto bi onda, kog đavola, svakog dana hiljade seljaka ostajalo zauvek u gradu?

A ako je lepše u gradu, zašto onda svakog vikenda hiljade rođenih građana bezglavo beže u sela?

Zaklinjemo se u sebi da ćemo jednoga dana sve ostaviti i otići da živimo u pradedovskoj kući, sa obe noge na zemlji.

Dosta nam je lošeg vazduha koji dišemo, suseda ispod, iznad nas i s obe strane, dosta nam je toga da životinje viđamo samo u kavezima i na televiziji, i mleka u tetrapaku i života na kredit nam je dosta, a onda, posle tri seoska dana, tišina počinje da nas izluđuje – nerviraju nas muve iz štale, nemamo gde da kupimo novine u deset uveče, ni cigarete u ponoć, ne uspevamo da zaspimo zajedno s kokoškama, niti se probudimo skupa s petlovima.

Nalazimo se tako u stalnom nesporazumu sa sopstvenim snom o selu.

Naši domaćini, gostoljubivi ukućani, ne mogu da spavaju jer nama se još sedi, ili ih ometamo u jutarnjem radu jer nama se još spava. Ograđeni dvorišnim zidovima (plot, ambar, staja, kokošinjac, kapija, zid susjedne kuće…) shvatamo da u gradu ima mnogo više od onoga što zovemo “prirodom“!

Ako nam je do šume, ona je mnogo gušća u parku od one koju smo zatekli na selu, ograđenu i proređenu. Ako nam je do reke, one su mnogo šire i dublje od ovog potoka što se jedva provlači među kamenjem. Ako nam je do hrane – na selu je zaista ima mnogo, ali je jednolična, jer stiže samo iz povrtnjaka iza kuće, koji se ni iz daleka ne može meriti sa gradskom pijacom.

Razdražuje nas sveopšta sporost i spokojstvo, jer smo preko noći promenili životni ritam gradskih neurastenika, pa se sa uzdahom olakšanja prepuštamo ponovo histeričnoj buci rodnog asfalta. To je naš život! Selo – to je naš san koji sanjamo budni, svaki put kad pomislimo da više nećemo izdržati na asfaltu. Tek sa obe stvari u srcu, mi smo potpuni.

Na selu nema sumnje, svakako je lepše, ali grad je moja velika ljubav, ali kao u svakoj velikoj ljubavi, i u našoj vezi dolazi do čestih svađa. Tada ga napuštam i varam jedno vreme sa selom, da bih se opet pokajnički vratio da zajedno podelimo sudbinu.

Kad poželim da vidim travu, odlazim do parkića u susedstvu, gde raste nekoliko kvadrata nečeg zelenog, što bi trebalo da bude trava. Ogradili su je ogradom, da i ona ne pobegne preko vikenda kući na selo!