U Bileći 5.8.2017. održan tradicionalni sabor bratstva Samardžića nakon dvadeset godina od prvog Sabora na Krivošijama u Crnoj Gori.

U ovim poljuljanim vremenima raznih podela svaki vid sloge je vredan poštovanja.

Kao što kaže izreka: “Ko zaboravi istoriju svoju, osuđen je da je ponavlja”. Posle raznih nedaća koje su zadesile ovo podneblje tokom perioda od pola veka, moramo biti svesni činjenice da ako nismo tu jedni za druge, ništa dobro ne možemo da očekujemo.

U duhu tradicije naših predaka slavimo i odajemo poštu onima koji su imali hrabrost, snagu kako fizičku, tako i duhovnu da se bore, odupru i na kraju pobede i nama omoguće da živimo slobodno. Na svu sreću ostalo je časnih i moralno ispravnih među nama, jer da nije, ovog okupljanja ne bi ni bilo. Osmi sabor Samardžića je održan u gradu Bileći na tlu hercegovačkom. Za nas bratstvenike, ovaj region nosi bogatu istoriju i značaj koji se ne može rečima iskazati.

Od Nevesinjske puške do Drugog svetskog rata, a bogami i ranije i kasnije, prošli smo kroz razna iskušenja i to se ne sme zaboraviti. Uspeh sabora se ogleda kako u broju ljudi koji su prisustvovali (njih 700), tako i u sudaru generacija starih i mladih. Stari, koji su došli da podele svoja životna iskustva i priče, i mladih koji su došli da nauče nešto novo i osete zajednički duh bratsva i jedinstva kao i kolektivizma koji polako biva zaboravljen.

Divno je videti toliko vedrih i nasmejanih ljudi koji se grle i pevaju pesme, hercegovačke tenore koji nadglašavaju zvučnike, mlade muzičke talente koji dodatno ulepšavaju čitav dan, guslare i trubače… Za svačiji ukus ponešto. Mnogi se možda nisu znali pre ovog sabora, ali sada zasigurno odlaze kao prijatelji.

Od događaja koji su obeležili Sabor možemo izdvojiti Ivanjičke bratstvenike koji su doneli specijalno napravljenu zastavu sa grbom Samardžića, zatim promocija knjige Nade Petrović “Samardžići u Velikom ratu i vojsci kraljevine SHS/Jugoslavije 1914-1941”.

Na sve to je nikao jedan spomenik, spomenik Miloradu Ilije Samardžiću. U tim strašnim i paklenim vremenima, ljudi su preko noći zamenili svoje poslove i alate borbom i oružjem. Milorad je bio jedan od mnogih koji je iskazao hrabrost i viteštvo svojim velikim delima u ratnim vremenima.

Precizna ruka vajara Željka Aleksića kleše pušku Miloradovu prema dole, kao simbol kraja ratova i kao što kaže Ktitor spomenika Boriša Boro Samardžić da smo na kraju dana svi mi ljudi bez obzira na veru i naciju. Stoga, zaboravimo mržnju i okrenimo se pravim vrednostima ljubavi i pomirenja.

A do sledećeg sabora u Ivanjici 2020. godine, nek se zastava vijori, nek se knjige čitaju, a spomenik nek večno stoji.

Darko Zoranov Samardžić