Pored toga što komandantu Jugoslovenske vojske u otadžbini nije omogućeno fer suđenje, proces protiv njega bio je i politički i ideološki obojen, smatra sudija, koji napominje da predmet sadašnjeg sudskog postupka nije bila rehabilitacija Ravnogorskog pokreta.

Beograd, 30. avgusta 2010. – ARHISKI SNIMAK: Komisija za utvrđivanje okolnosti pod kojima je lišen 
života bivši general vojske Kraljevine Jugoslavije Dragoljub Draža Mihajlović utvrdila je sve okolnosti koje su prethodile njegovoj egzekuciji 17. jula 1946. godine. TANJUG/ ARHIVA/ ola

Sudsko veće Višeg suda u Beogradu juče je saopštilo odluku o rehabilitaciji komandanta Jugoslovenske vojske u otadžbini Dragoljuba – Draže Mihailovića. Odlukom suda, on se smatra neosuđivanim i vraćena su mu sva građanska prava koja su mu oduzeta u političko-ideološkom postupku koji je protiv njega i drugih optuženih, vođen 1946. godine. Obrazlažući odluku, koja je propraćena snažnim aplauzom u sudnici broj jedan beogradske Palate pravde, predsednik veća Aleksandar Trešnjev je naveo činjenice na osnovu kojih je doneta odluka o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića.

– U ovom postupku nesumnjivo smo utvrdili da je Mihailović uhapšen 13. marta 1946. godine i da mu je pravo da izabere branioca dopušteno 21. maja iste godine. Optužnica je podignuta 25. maja za ukupno 24 osobe. Dostavljena je braniocima 13. jula 1946. godine, glavni pretres bio je zakazan za 10. jun, a zaključen je 11. jula iste godine. Presuda Dragoljubu Mihailoviću, kojom ga je Vojno veće Vrhovnog suda ondašnje Jugoslavije osudilo na smrt, objavljena je 15. jula 1946. godine. Oglašen je krivim za izdaju i ratni zločin i organizovanje bandi u cilju obaranja postojećeg državnog režima. Uz smrtnu presudu, Mihailoviću je izrečen i gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, kao i konfiskacija celokupne imovine. Molba za njegovo pomilovanje odbijena je 16. jula 1946. godine, a streljan je 17. jula – rekao je sudija Trešnjev.
Predsednik veća je naveo i da Zakon o rehabilitaciji koji je donet 17. aprila 2006. godine, po kojem se sudilo u ovom postupku, u članu jedan, između ostalog predviđa da se ovim zahtevom organizuje rehabilitacija osoba koje su sudskom odlukom iz političkih i ideoloških razloga lišene života ili nekih drugih prava.

– Želim da naglasim da predmet ovog postupka nije bila rehabilitacija Ravnogorskog pokreta, niti pokreta Jugoslovenske vojske u otadžbini. To je već delimično učinjeno donošenjem Zakona o pravima boraca, vojnih invalida i članova njihovih porodica i Uredbom o načinu ostvarivanja prava Jugoslovenske vojske u otadžbini i Ravnogorskog pokreta, u oblasti invalidskih i boračkih zaštita. Predmet je bila zakonitost sprovedenog procesa protiv Dragoljuba Mihailovića. Mi smo u toku ovog vanparničnog postupka izveli mnogobrojne dokaze koji su bili važni za utvrđivanje činjenica bitnih za donošenje naše odluke – rekao je predsednik veća, a potom nabrojao činjenice koje su utvrđene tokom postupka.

Proces koji je vođen protiv Dragoljuba Mihailovića, prema rečima sudije, nije bio sproveden uz poštovanje svih prava okrivljenog, kako po standardima današnjeg prava, tako i ondašnjeg. Branioci su tokom celog sudskog postupka, samo pet puta uspeli da razgovaraju sa optuženim i to svaki put uz prisustvo organa vlasti. To, naglasio je sudija Trešnjev, jasno govori do koje je mere sud ometao odbranu Dragoljuba Mihailovića.

I pored toga što nema zapisnika iz istrage, može se zaključiti da je ona vođena. Mihailoviću nije data mogućnost da pre podizanja optužnice uzme branioca. To mu je dopušteno tek 21. maja 1946. godine, četiri dana pre podizanja optužnice, što pokazuje da je bio onemogućen da se delotvorno brani u fazi istrage, uz stručnu pomoć odbrane.

Uskraćeno mu je i pravo da pre glavnog pretresa ostvari uvid u većinu dokaza, uključujući i njegovu zaplenjenu arhivu zbog čega mu je, takođe, onemogućeno pripremanje odbrane. Tadašnja vlast nije dozvolila braniocima da prikupe određene dokaze, uključujući i činjenice koje se odnose na saslušanje svedoka koji su bili u inostranstvu i koji su želeli da dođu i svedoče u korist odbrane Dragoljuba Mihailovića. Osim toga u toku postupka su korišćeni i falsifikovani dokazi – obrazložio je predsednik veća.

On je rekao da su kao dokazi korišćena i tri pisma koje je navodno sačinio Dragoljub Mihailović od kojih su dva poslata zagrebačkom nadbiskupu Alojzu Stepincu i hrvatskom poglavniku Paveliću. Treće je, naredba koju je Mihailović navodno izdao svojim komandantima u Crnoj Gori datirana 20. decembra 1941. godine.

– Istoričari u ovom postupku izjasnili su se da je tokom naknadne istoriografske obrade jasno utvrđeno da je reč o falsifikatima. Upravo u pogledu ovih dokaza, odbrana je stavila primedbu da joj oni nisu bili dostupni, na šta su sud i tužilac odgovorili da to i nije moguće, da bi nakon toga tužilac izjavio da je to nebitno jer je cilj postupka utvrđivanje materijalne istine – rekao je obrazlažući odluku sudija Trešnjev.

Treba imati u vidu, naveo je sudija, i da je advokat Đonović skrenuo pažnju već 15. juna da su zaplenjeni blanko papiri sa potpisom generala Mihailovića i pečatom Jugoslovenske vojske u otadžbini. Dva papira se danas nalaze u Vojnom muzeju. Jedan od njih imao je i Vladimir Bakarić i dao ga je Vladimiru Dedijeru za objavljivanje njegovog dnevnika.

– Odbrani nije dopušteno čak ni da predloži dokaze da je glava Dragoljuba Mihailovića bila ucenjena od Nemaca, prvi put 1941., a potom 1943. godine na 100.000 rajh maraka u zlatu. Sama atmosfera suđenja, kako to proizilazi iz stenografskih zapisnika, nije bila uobičajena. Publika je često glasno govorila što je za posledicu imalo da predsednik veća opominje na mir u sudnici. Optuženi su tokom izlaganja često bili prekidani od tužilaštva ili publike, što je sve imalo za posledicu da se nije moglo govoriti o regularnim uslovima za suđenje. Dragoljubu Mihailoviću nije sudio nezavisan i nepristrastan sud, već su članovi veća bili visoki oficiri Narodnooslobodilačke vojske – jedan pukovnik i dva potpukovnika. Oni su bili ne samo njegovi politički protivnici, nego i učesnici četvorogodišnjih oružanih borbi protiv Jugoslovenske vojske u otadžbini na čijem je čelu bio upravo Mihailović – kazao je sudija Trešnjev.

Samom Mihailoviću je tokom čitavog postupka, kako je rečeno tokom obrazlaganja odluke o rehabilitaciji, davan alkohol od četvrt litre rakije dnevno da bi se to završilo sa litar i četvrt jer se navikao, svedočio je onda Slobodan Borisavljević.

– I pored toga što ne postoje kompletni spisi predmeta Dragoljuba Mihailovića, iz onoga što je sačuvano može da se zaključi da su optužnica i dokazi iz istrage imali 2.155 strana. Samo čitanje optužnice u sudnici trajalo je čitav dan. Priložen je i spisak od 702 dokaza i izjave 42 svedoka. Tužilaštvo je tokom postupka predložilo još 25 svedoka. Sve ovo govori da je pripremanje odbrane Dragoljuba Mihailovića zahtevalo mnogo duži vremenski period od osam dana, koliko je dato na raspolaganje braniocima. Ne treba gubiti iz vida da je reč o izuzetno složenom predmetu gde su optužene 24 osobe za više teških krivičnih dela, pri čemu je izrečeno 11 smrtnih kazni, a ostali su osuđeni na dugotrajne zatvorske kazne – rečeno je juče u sudnici.

Zato, naglasio je sudija, ne možemo da kažemo da se suđenje koje je trajalo mesec dana, odnosno 29 sudećih dana, odvijalo u razumnom periodu. Najpre bi se moglo govoriti o postupku koji je samo formalno sproveden, uz izuzetnu žurbu da se što pre okonča.

Prema sudijinim rečima, pored toga što Dragoljub Mihailović nije imao fer postupak, proces protiv njega bio je i politički i ideološki obojen što jasno proizilazi iz činjenice da su se predstavnici izvršne vlasti mešali u sam tok postupka, a neretko i učestvovali u donošenju ključnih odluka.

– Politbiro Komunističke partije Jugoslavije je, kao najviše partijsko telo, raspravljalo o tome da li suđenje treba da bude javno ili tajno. U spisima predmeta je i izvod iz knjige Josipa Hrnčevića, koji je u vreme suđenja Dragoljubu Mihailoviću bio savezni javni tužilac. U toj knjizi, on navodi da je istraga o svim važnim delima bila u rukama Udbe, a da im je stvarni šef bio Aleksandar Ranković, organizacioni sekretar CK KPJ i ministar unutrašnjih poslova. I pored toga što su tužilaštvu, po Ustavu i zakonu data velika ovlašćenja, ono se nije u političkom i javnom životu moglo ponašati kao neki suveren. Ono je bilo pod kapom partije i vlade. On dalje piše i da je na poziv Đilasa došao u njegov stan radi razmatranja koncepta optužnice protiv Mihailovića što ilustruje odsustvo svake samostalnosti saveznog javnog tužioca – naveo je sudija.

Kako je dalje rekao, u arhivu CK KPJ pronađeno je 14 pisama razmenjenih između Aleksandra Rankovića i Josipa Broza Tita, koji su u ovoj fazi pripremanja postupka bili u Moskvi, i Kardelja i Đilasa, koji su ostali u Beogradu. U osam pisama, ova korespondencija bavi se organizacijom suđenja Mihailoviću. Ta prepiska pokazuje da su najviši predstavnici KP odlučivali kako o pretresnim pitanjima iz sudske nadležnosti, tako i o tome šta će se raditi tokom suđenja.

– Tako na primer, Đilas obaveštava Rankovića da su u optužnicu uneti najvažnije političke korekture, te da je Ranković naredio da se optužnica mora predati do 2. juna, a da se postupak udesi za 10. jun. Upravo u skladu sa ovim naređenjem, optužnica je predata 3. juna braniocima, a suđenje je zakazano za 10. jun – završio je sudija.

Pisani otpravak rešenja o rehabilitaciji Dragoljuba Mihailovića biće urađen u zakonom predviđenom roku i dostavljen strankama u postupku.

Izvor: Politika / Miroslava Derikonjić