Rečenica: „Pucajte, ja i sada držim” čas, pripisuje se profesoru Miloju Pavloviću, koji je 21. oktobra 1941. godine streljan u kragujevačkim Šumaricama zajedno sa svojim nekadašnjim đacima iz Muške gimnazje i kolegama.
Nikada nije potvrđeno da ih profesor Pavlović zaista izgovorio u tom trenutku, ali su postojali svedoci koji su potvrdili da su Nemci i Ljotićevci, profesoru Pavloviću, tadašnjem direktoru Ženske učiteljske škole ponudili da kao mu kao uglednom građaninu poštede život. Odbio je.

Izgovorio ili ne pomenute reči samim svojim gestom u narodu je zaslužio besmrtnost. Takav odnos ne samo prema njemu, već i uspomenu na najveću tragediju ikada koja je zadesila njihov grad Kragujevčani već više od osam decenija imaju prema nevino postradalim žrtmana u Šumaricama. A, sa uspomenama i tradicijom se nije igrati.

Ipak, neko se malo zaigrao. Ispostaviće se, na sreću – preigrao.

 I ove godine, tradicionalni pomen u Šumaricama – Veliki školski čas počeće kao i svih ovoh decenija u 11 sati i trajaće 45 minuta kao i pravi školski. Kome je palo na pamet da to uopšte menja a kamoli zbog čega, ostaće najverovatnije bizarna tajna poput rušenja Savamale ili cene spomenika Stefanu Nemanji.

Kragujevčani mogu da odahnu jer su posle dva dana gneva zbog „pomeranja” i štrihovanja Velikog školskog časa uspeli da u normalu vrate svoju najveću svetinju.

Zaista odakle informacija da je Veliki školski čas pomeren na 10 i 30?
I dok se Kragujevačka (i, šira javnost) zabavlja gradonačelnikovim demantijem koji je usledio posle dvodnevne društveno-mrežovske i medijske borbe i nemuštim napadima „kome je to palo na pamet?” (zaista, to se i grđani pitaju) i za dezinformacije optužuje „one” i „ove” (zna se ko su kada je SNS u pitanju) samo malo previđa da je ta informacija (pri)stigla sa istog mejla kao i njegove izjave , saopštenja i naknadne optužbe.

Ni činjenica da je Veliki školski čas trebao da bude skraćen za 15 minuta nije neka tajna. Iako niko nije hteo da je zvanično potvrdi (imala je priliku i gradska vlast) ili izgovori imenom i prezimenom, znajući u kakvo vreme mafijaške omerete živimo od strane vlasti (realno strahujući od njihove odmazde) novinari su je „dobili” od brojnih organizatora i izvođača kulturno-umetničko-glumačkih radova.

 
Dva dana su bezbrojne redakcije bukvalano opsedale Skupštinu grada bez ikakvog zvaničnog odgovora o Velikom školskom času iako je od njih potekla zvanična pozivnica za isti pola sata ranije. Kada se sve sleglo nije usledilo ni najobičnije izvinjenje već se po starom dobrom običaju aktuelnih vlasti krenulo sa optuživanjima, nabacivanjima, prebacivanjima…

Bez ikakvog zvaničnog objašnjenja, toliko puta traženog, čaršija i društvene mreže su odmah pronašle krivca – predsednika Aleksandra Vučića. Pronosile su se teze da mora da stigne na sastanak u Beograd sa „velikom petorkom”, stranačku godišnjicu u Šabac… Niko to nije zvanično demantovao.

Ni predsednik Vučić iz Kine nije potvrdio da će baš da zapuca pravo na komemoraciju u Šumarice. Možda je i on u ovom slučaju „pao” kao nevina žrtva atmosfere u društvu koju je sam kreirao: jače, brže, bolje, luđe, grđe, mekše, tvrđe…

Foto: Privatna arhiva
Kome je trebalo ovo „pljuni pa poliži” sa Velikim školskim časom. Smisao pomena žrtvama je potpuno izgubljen. Pa, zar i one moraju da „uklapaju” i šteluju u neku i nečiju satnicu, agendu, plan i program bio on državnički, a kamoli stranački. Zar i pomen stradalima postaje samo beslovesno nabrajanje u nepresušnom galimatijasu tipa: koje sagradio više puteva od Kelta, Rimljana, Vizantinaca, Nemanjića, Turaka, Bugara, Austrougara, kralja, Tita, Miloševića, DOS-a, windowsa…

 
Da, zlu ne trebalo, po (zlou)potrebi budu „izvlačeni” i „čekirani” kada nanovo i nanovo u večitoj preizbornoj kampanji kojoj smo kao radijaciji i zagađenju vazduha izloženi već više od decenije, na neko neugodno pitanje o Jovanjici, Banjskoj, parizeru, koneskoj tabli… stigne odgovor „ko je bio na više molebana, pomena, parastosa, komemoracija, in memoriama, zadušnica, podela, podušja…” više i od „Svetog Save, vladike Nikolaja, ave Justina, patrijarha Pavla, Vaseljenske patrijaršije” – zajedno.

Da kod nas mrtve duše, što bi rekao Gogolj, već odavno učestvuju na izborima nije nikakva tajna, pa čak ni neka onostrana misterija. Od sada su izgleda aktivno uključene i u (pred)izbornu kampanju. Da ne dočekamo da krenu u onu „od vrata do vrata”.