Praznik Rođenja Hristovog je prava prilika za vjerujući srpski narod da se još više okrene pravim vrijednostima, porodici i brizi za najbliže. To je jedino spasenje.

Rekao je ovo u intervjuu za „Glas Srpske“ jeromonah Vasilije, iguman manastira Zavala, smještenog na rubu Popovog polja, a najstariji pisani dokument o ovoj svetinji potiče iz 1514. godine.

– Jer mi okrećući se Bogu i životu sa Bogom, onda osećamo drugog čoveka. I možemo da imamo tu ljubav i osećamo tu ljubav prema drugome čoveku. I milosrđe, osećajnost, dobrotu… sve to mi imamo. Imamo onda i sabornost ili zajednicu. Pobožnost spasava nas i našu sabornost. Imamo ljubav,  a kada imamo ljubav ne mrzimo nikoga – kaže iguman Vasilije.

Šta je to na šta pravoslavni vjernici najviše treba da obrate pažnju kada je riječ o proslavi Božića, najradosnijeg  hrišćanskog praznika?

IGUMAN VASILIJE: Božić je malo manji po značaju, ali po svojoj časti i slavi jednak sa vaskrsenjem. Božić je promijenio cijelu vaseljenu. Bog smirava sebe, rađa se u pećini, biva položen u jasle kao bespomoćno dete. Tu se desila tajna velika, nedokučiva za anđele, a kamoli za nas ljude. Gospod je na zemlju došao da bi spasao čoveka. Ako Gospod ovo preduzima radi spasenja čoveka, sigurno čovek predstavlja neku posebnu, neku veliku vrednost. Odnosno čovek je najbolja tvorevina Božija. Čovek je lik Božiji, stvoren po liku i po upodobiju Božijem. Kao da je u njega utkao jednu česticu svog božanskog bića. Čovek je, pre padanja u greh, bio predodređen za večno blaženstvo. Gospod je požalio svoje stvorenje, sišao na zemlju da bi spasao propalu izgubljenu ovcu. A to je čovek. Gospod je sišao je na zemlju da bi nas ponovo uzneo na nebo, da bi ponovo mogli da živimo u raju. Uzeo je na sebe grehove čitavog čovečanstva. Bog je tako zavoleo svet da je sina svoga, jedonorodnoga, dao za nas. Sa Hristom čovek može ponovo da se popenje na nebo. Tako je čovek sad uzvišen i iznad anđela i obučen u slavu veću nego što je bila Adamova pre pada.

U Hristu je i istina i podvig?

IGUMAN VASILIJE: Mi, ako smo pravi hrišćani i tvorimo volju Božiju i Božije zapovesti i živimo u podvigu i svetim tajnama u crkvi, i mi ćemo biti tamo gde je Gospod i moći ćemo da se podignemo na nebo. Poslušnošću i smirenjem počinje novi svet, svet novog zaveta. Hristos dolazi da spasi narod od greha je je greh izvor zla u svetu. Gospod dolazi i donosi taj lek a to je oproštenje greha. To jedino može sami Bog učiniti. Samo ime Isus znači spasitelj ili kako je narod rekao, Emanuil, sa nama je Bog. Oni ljudi koji uče da Hristos nije došao u telu njihova vera je lažna. Uništiti greh iz ljudske duše može samo Bog. Kad kažemo: „Hristos se rodi“, onda svakako kažemo i „Bog se rodi“. Bog u Hristu. Bogočovek. Gde je poslušnost i smirenje tamo je čistota. Mi čistimo svoju dušu da bi je duh sveti posetio. To sve se dešava zahvaljujući Hristu koji je došao na zemlju. Hristu Bogočoveku. Duh sveti u nama začinje novog čoveka, sličnog Gospodu Isusu Hristu. Taj je čovek sav prožet Bogom. Sjedinjen, obožen i ispunjen Bogom. Do pojave Isusa Hrista ljudi nisu znali šta je pravi čovek. A pravi čovek je čovek bez greha koji stalno živi u Bogu. Gospod Isus Hristos se javio da pokaže kakav treba da bude čovek pre nego što je pao u zagrljaj đavolu. Pre nego što je pogrešio. Pravi čovek je onaj u koga ne ulaze ni gresi, ni strasti ni smrt. Takav je samo onaj koji je ispunjen Bogom. Da verom u Isusa Hrista potrudimo se da postanemo pravi ljudi bez greha, ispunjeni hrišćanskim vrlinama.

Život u zajednici je poruka svakog Božića?

IGUMAN VASILIJE: Gospod Isus Hristos od nas traži da budemo kao on – savršeni. Ali on nam je dao i sile da to možemo učiniti. Kada živimo sa Hristom, osećamo da nam je duša sa neba, da je nebeskog porekla. Živeći sa Hristom, čovek tek tada postaje istinski čovek. Bez gospoda Isusa Hrista istina ljudska je nesavršena, bez gospoda čovek ne zna ni šta je laž ni šta je istina. Zato je Gospod Isus Hristos, došavši na zemlju pokazao šta je istina, i da je samo istina u Bogu. Nikako van Boga. Život čovekov van Hrista je neprekidno i mučno umiranje. Okruženi smo, u savremenom svetu, zlim dusima koji pokušavaju da nas okrenu od Boga. Čovjek koji živi bez Hrista živi u ruglu od života ili surogatu života. Vera u Hrista je pravi život, postajemo jači od svih smrti. Kad kažemo: „Hristos se rodi“, kažemo: „Večni život se rodi, večna ljubav se rodi, večna istina se rodi, večna pravda se rodi. Božić donosi ono što niko od ljudi ne može dati. Pa ni anđeli. Rođenje Boga u vidu čoveka, preko presvete Bogorodice, donosi nam spasenje od greha i pakla. U Božiću leži sva naša nada i ljubav. Suština Božića je da nas pripremi, da nas nauči ili opomene, da je Bog došao u telu i da mi u svojoj duši i svom srcu moramo da uobličimo Boga, da rodimo Boga, da očistimo svoju dušu. Onda će Bog da se nastani u duši našoj.

Da li je višenedjeljni post najbolja priprema vjernika za Božić?

IGUMAN VASILIJE: I sam Božić i priprema za Božić ide preko vrlina. Jedna od vrlina je post. Mi se kroz post, pokajanje i molitvu, pripremamo da dostojno dočekamo Božić. Svoju dušu treba da očistimo od svake prljavštine, grijeha i poroka. Tako će duh sveti da se useli u nas. Moramo da očistimo sliku Božiju koja se nalazi u nama, svaki čovek se rađa sa bogolikom dušom. Samo što tu bogolikost svi ljudi ne razvijaju. Gospod nam je kroz post, pokajanje, ispovest i molitvu ostavio sva sredstva da očistimo tu sliku zaprljanu od greha. Kroz očišćenje naše duše i sjedinjenje sa Bogom, zahvaljujući Hristu koji nas je pomirio sa Bogoocem, možemo da rodimo Hrista u svojoj duši. Dušu moramo da pripremimo, i onda možemo da živimo sa Bogom.

Jesu li manastiri žila kucavica pravoslavlja?  

IGUMAN VASILIJE: To je uvek održavalo naš narod, vezivalo ga, spasavalo ga. Od kada je u manastiru i u Hramu počelo redovno služenje, narod se polako vraća u ovaj dio Popovog polja i dolazi u Hram. Dolazi i narod iz šire okoline. Oni koji ga posjete kažu da u njemu nađu mir, utjehu, kao i radost u službi, da u hramu osjete blagodat Božiju. Zato, narod sve više dolazi! Ovde je Bog prisutan, vera nas je održala da ostanemo ovde vekovima i bićemo još vekovima. Verom se napajamo u ovim našim svetinjama i tako opstajemo. Bog i sila Božija će da nas čuva ako imamo veru. Tako je to kada dolazimo u naše pravoslavne svetinje, osjećamo nebesku radost, to nebo duhovno da je sišlo i na zemlju. To se više osjeća blizu svetinja i u svetinjama, ali i na cijeloj zemaljskoj kugli.

Bili ste prvi povratnik u selo. Ranije ste govorili da  bi manastir, i brojne ljepote ovoga kraja, mogle postati hodočasnička destinacija. Koliko ljudi tokom godine posjećuju manastir Zavala?

IGUMAN VASILIJE: Jedna od savremenih anomalija današnjice je turizam. Mi snishodimo tom verskom turizmu jer ljudi dolaze iz pobožnosti, dolaze u miru, čestito obučeni i ponašaju se kako treba pa to mnogo i ne remeti taj manastirski poredak. Ali ovaj savremeni turizam, koji u manastirima vidi samo zgrade, nije prikladan za manastire i verske objekte uopšte. I to narušava i mir u manastiru. Korist nije samo u obilaženju manastira, ako Hrista ne uobličimo u duši, obilasci manastira tu neće ništa pomoći.

Prema narodnoj legendi, postanak manastirske crkve vezuje se za cara Konstantina?

IGUMAN VASILIJE: Prema narodnoj tradiciji postanak crkve Vavedenja Presvete Bogorodice vezuje se još za prvog hrišćanskog cara Konstantina, koji je stigavši u Zavalu, i vidjevši da je stanovništvo pobožno, odlučio da i tu sagradi hram. Car je ostavio Bogorodičinu ikonu na brdu Petkovica sa namjerom da mu tu bude podignuta zadužbina. Drugoga dana pak pronađoše ikonu ispred ulaza u pećinu, na mestu današnje crkve. Ikonu su vratili na prvobitno mesto, ali se čudesno premeštanje njeno ponovi i u naredna dva dana, te car uvide da mu je sama ikona pokazala mesto podizanja crkve. Najstariji pisani dokument iz 1514. godine je potvrda o prodaji vinograda Serafijonu, igumanu manastirskom. Manastiru je dat ferman da se obnovi trošna crkva njegova 1587. godine, uz uslov da crkva ne sme biti veća nego ranije. Manastir je imao bogatu zbirku koja je uništena u ustaškim zlodelima tokom Drugog svetskog rata.

Posebno  je značajno što su obnovljene freske iz 17. vijeka, Georgija Mitrofanovića, monaha iz manastira Hilandar. Kolika je i umjetnička vrijednost ovih fresaka?

IGUMAN VASILIJE: Freske su u stvari jevanđelje na zidu. Ove manastirske freske, prosto ne možemo da kažemo da imaju neku vrednost. One su neprocenjive. Georgije Mitrofanović, je između ostalog naslikao četiri lika Hristova, kao malo dete, kao načelnika anđeoske vojske, kao pantokratora i kao starca sa belom bradom. Tu je predivna slika stradanja Hristova.

Crkva i pećina

Manastir se nalazi u istoimenom selu u istočnom dijelu Popovog polja, u podnožju brda Ostrog, na oko 50 km zapadno o Trebinja. Posvećen je Vavedenju presvete Bogorodice. Crkva je sjevernom stranom uvučena u pećinu. Uz manastire Žitomislić i Tvrdoš, spada u najznačajnije središte kulturnog života Hercegovine.