„Uspela sam da shvatim jednu za mene važnu stvar, a to je – da je bitnije kako nešto radimo, nego šta radimo. Bitno je da radimo srcem, ljubavlju i posvećenički. Ako obućar uživa u svom poslu, ako mu je lep i ispunjava ga, onda je i on pesnik u svom zanatu. Svi mi imamo neki dar, niko nije bez njega. Samo ga treba pronaći i njegovati, odgovarati za njega. Ja sam još kao dete znala šta je moje…“

Narodna biblioteka Trebinje i Književna zajedica „Jovan Dučić“ organizovali su sinoć u prostorijama biblioteke književno veče Zlate Kocić, pjesnikinje, esejiste i prevodioca iz Beograda.

Uoči ponovnog susreta sa trebinjskom publikom, kojim je obilježila svoje tri decenije povremenih druženja sa Dučićevim gradom, pjesnikinja je sa nama podijelila nešto od svojih razmišljanja – o Trebinju, kao svom drugom zavičaju, pjesničkim preokupacijama i svojim promišljanjima životnih suština, pjesničkim nagradama, koje je do sada dobijala i onoj najvažnijoj – kojoj je posvetila svoj svekoliki stvaralački trud i ljudsko nadanje…

Nakon jednog, sada već davnog, druženja sa trebinjskom publikom, osamdesetih godina prošlog vijeka, na kojem ste učestvovali sa vašim suprugom, pjesnikom Ivanom Rastegorcem – večeras novi susret sa publikom u našem gradu. Kako ga doživljavate?

– S priličnim uzbuđenjem. I stoga što sam bez Ivana, sa kojim je bio čitav jedan život pesničkog i ljudskog druženja. Sad je upravo trideset godina mog dolaženja u ovaj prelepi grad, kojeg mnogo volim i kojeg zovem – svojim drugim zavičajem. S obzirom na to da pišem celovite knjige i da želim da se predstavim kako najbolje mogu, uzbuđenje je i zbog toga što mislim da mi neće biti lako da iz tih celina izvučem – parčad. Ja sam čovek opčinjen hologramom, a hologram, za razliku od fotografije – čuva i može da projektuje celovit lik. Tako da se nadam da će ti moji stihovi, istrgnuti iz konteksta, ostaviti neki utisak o tim celovitim delima.

Pjesnički znalci su složni u ocjeni da je vaš spjev „Lazareve lestve“ jedinstveno djelo i svojevsrni vrhunac u vašem višedecenijskom pjesničkom iskustvu. Šta biste rekli danas, u našem lazaretu, gdje da nađemo tu slamku spasa i utjehe? Gdje nas danas Lazareve ljestve vode? Kako da nađemo ono božanstvo u našem biću, a ono je sigurno negdje tu, jer, kako vi u pjesmi rekoste – i znoj koji pada na naš dlan dokaz je Gospodovog djela?

– Ono jeste u nama samima, u ljudskosti, našoj uzajamnosti i zajedništvu, čije važnosti, čini mi se, nismo dovoljno svesni. Govorila sam o parčetu koji čuva celinu, a to smo i mi sami takođe. Ne samo čestica jedne materije, već smo i deo nečeg jednog i velikog, bez čega nismo ništa. U tome je i naš spas – treba prepoznati sebe i tu vezu sa tim jednim, to bratstvo i potrebu da tu zajedničku energiju usmerimo ka dobru. Jer, dobro nikada nije organizovano kao zlo, koje se mnogo trudi i upinje da pokvari. Pojedinac je skoro nemoćan, ali u tom združivanju, makar i misli, može doći do te dobre energije, a ona čini i onda kad na prvi pogled izgleda kao da nije delatna. Dakle, u toj vezi sa korenima i Gospodom jer naš spas.

Prije nepun mjesec  dana izašla je vaša nova zbirka ili „sveščica“, kako je skromno nazvaste – „Čaura-uara-ura“. O čemu danas kazujete pjesničkoj publici?

– To su kratki poetski zapisi, naručeni povodom „Zmajeve nagrade“ i „Povelje“, jer oni uz časopis imaju ediciju u kojoj pisci pišu sećanja na svoje detinjstvo. A meni je bilo neprijatno da o sebi pišem, pa sam se, posle dugo mučenja, odlučila da pišem o selu,  o propasti sela, ali i njegovom bogatstvu, tom začaranom prostoru, mnoštvu mogućnosti da čovek sazna, da se oblikuje, da postavi temelje svojem biću. Tu su razna moja  razmišljanja, ali je uvek taj polazni momenat na putu do onih suštinskih saznanja  – detinjstvo.

Dobitnik ste najprestižnijih pjesničkih nagrada. Kakav je vaš stav uopšte o nagradama, koliko one znače pjesniku na početku, a koliko danas – kad ste osigurali mjesto među velikanima pjesničke misli?

– To o velikanima su, bojim se, krupne reči. Nagrade su svakako podsticaj i, na kraju krajeva – iako dolaze od ljudi koji mogu da pogreše – to su ipak kolege, stručni ljudi i drago vam je da čujete takvo mišljenje koje vas po nečemu izdvaja. U početku je, naravno, to mnogo važnije, a posle dolazite i do nečeg pomalo i suprotnog – da nagrada nekad i u nekom slučaju može da parališe umni i stvaralački napor i da bude podsticaj nekih drugim ljudima koji su mimoiđeni u tom pogledu. Ja sam ustvari okrenuta, ako smem da kažem, nekom ljudskom nadanju – onih visinskih nagrada. Treba zaslužiti ono što nas čeka tamo, to je ono suštinsko. A ove – čovjeka obično stavljuju u neko iskušenje. Uspela sam da shvatim jednu za mene važnu stvar, a to je – da je bitnije kako nešto radimo, nego šta radimo. Bitno je da radimo srcem, ljubavlju i posvećenički. Ako obućar uživa u svom poslu, ako mu je lep i ispunjava ga, onda je i on pesnik u svom zanatu. Svi mi imamo neki dar, niko nije bez njega. Samo ga treba pronaći i njegovati, odgovarati za njega. Ja sam još kao dete znala šta je moje…

Osim, nesumnjivo, pisanja – šta je to što vas još čini srećnim?

– Zaista postavljte prava pitanja. Upravo radost, ljubav, posvećeništvo su reči oko kojih se ja vrtim. Opštenje sa ljudima, prepoznavanje kada se ogledate u drugim ljudima, otkrivanje i kod njih nečeg lepog i dobrog, što vas združuje. Ima li ičeg lepšeg od toga? Za mene reč bližnji zaista nije pust pojam. Čitavog života upoznajemo nove bližnje i dobijamo potvrdu da je zajedništvo nešto najbitnije od svega. Najbitnije – da se mnogo ne luta na jednom teškom putu, koji sam ja već imenovala kao sazrevanje duše. Valjda je svima dat taj zadatak nad zadacima – da duša dođe do nekog određenog stupnja koji je nužan da se prodene nekud tamo dalje, mi ne znamo kuda i šta je to, ali verujemo – da je to nešto čistije, bolje i trajnije…