I DA se sto puta opet rodi, izabrala bi novinarstvo. To ne može, ističe Sanja Dragićević Babić, voditeljka Jutarnjeg programa RTS, da se zavoli usput – sa tim se rodiš. Od sedme godine, kroz dečje igre, glumila je da je novinar. A ljubav prema tom poslu, dodaje, traje i danas.

Sanju smo doskora gledali i u emisiji „Tako stoje stvari” u kojoj je nakratko menjala kolegu Zorana Stanojevića koji je, ta dva meseca imao mnogo obaveza.

* Kako stoje stvari iz vašeg ugla kada se rade ovakvi TV formati?

– Emisija je pravo osveženje – dinamična, brza, informativna, životna, kulturna… Ovo sad nije ribolovačka priča, nego je zaista tako. Mnoge javne ličnosti podržavaju ovaj format i rado se odazivaju. Na društvenim mrežama i na „Jutjubu” komentarišu goste, teme, priloge… To je priznanje za celu ekipu koja radi emisiju, a čiji sam deo postala nekako iznenada. Uživala sam da radim intervjue i Fokus grupu. Postala sam bogatija za novo iskustvo, koje u mom poslu mnogo znači. Još jedan od izazova koji te tera da budeš bolji i da shvatiš da između posla koji radiš i rutine ne stoji znak jednakosti. Rutina ubija, zbog nje stagniraš, a novinarstvo je mnogo više od toga.

* U timu ste Informativnog programa RTS od 2004. godine, od pre dve godine vodite i Jutarnji program. Da li vaše dosadašnje iskustvo opravdava izreku da se „po jutru dan poznaje”?

– Ne znam šta bi vam meteorolozi rekli na to (smeh). Iskustvo mi kaže da toj krilatici, u našem poslu, nema mesta. Desi se da jutro počne dobrim vestima, a dan se nastavi i završi lošim. Ne znači da će vest jutra biti i vest dana. Dođeš u redakciju, sve ukazuje na to da će biti mirno i da ćeš sve uraditi onako kako si planirao. U stotinki, sve se okrene! Iskrsnu vesti zbog kojih odmah moraš da odeš na teren, često van Beograda i u neznanju koliko ćeš tamo ostati. Tako je bilo sa zemljotresom u Kraljevu, poplavama, nažalost pogibijama, eksplozijama, barikadama na Kosovu, hapšenjima…

* Da li i dalje navijate više budilnika da biste ustali u 4.00 ujutro?

– Imam samo jedan budilnik. I ne treba da ga navijam. Već 13 meseci me nije izneverio. Njega ne mogu da namestim da „zvoni” svakih 10 minuta dok se ne razbudim. Oglasi se jednom i već sam na nogama – to je moj sin Sergej koji ima nepogrešiv osećaj za (ne)vreme. Doduše, koji minut gore-dole… Nije mi problem da ustanem u 4 ujutru, uvek kažem da mi je teže da legnem na vreme. Pre porođaja sam bila uhodana. Sada te korake opet moram da gazim.

*Uspevate li da izdvojite deo jutra za neke rituale bez kojih ne započinjete dan?

– Otvorim oči i već sam započela dan. Rituale nemam. Uvek ustajem na desnu nogu. Ako se to može nazvati ritualom. Mada ponekad izgleda da sam pogrešila stranu. Ne pijem kafu, ne doručkujem odmah, tako da dan može da počne. Kada radim Jutarnji, umijem se, obučem i već sam u kolima.

*O čemu najčešće razmišljate na putu do posla?

– Pošto se prethodnog dana pripremam za emisiju, na putu do posla po glavi prebiram šta sve imamo, da li je u međuvremenu nešto novo stiglo, hoće li doći svi gosti. Zevam, molim Boga da uhvatim zeleni talas na semaforima… Razmišljam kako većina ljudi tada spava, a kada se probude ekipa Jutarnjeg i ja treba da im poželimo dobro jutro. Treba imati na umu da je uz naš Jutarnji svaki drugi građanin. Razmišljam šta me sve čeka i hoće li se dan po jutru poznati. Ili, ipak, ne.

VOLIM DOKUMENTARCE OSIM filma „Srđo”, uradili ste i dokumentarac „Majka hrabrost Jelena Trikić”, nagrađen na međunarodnim festivalima. Imate li u planu da dokumentujete još neku priču? – Volim da radim dokumentarce. Ne znam da li će biti u skorije vreme, ali imam dve ideje na umu. Videćemo u kom pravcu će me odvesti. Srđo i Jelena, u vremenu u kom živimo, pravi su i redak primer hrabrosti i zadužili su nas svojim delima.

* Kada biste se vi kao gledalac obratili Jutarnjem programu RTS koje bi bilo vaše pitanje, a koja kritika?

– Pitanja uvek ima i dobro je da je tako. Naš posao ne bi imao smisla ni svrhe da ih nema. Ne možeš svima da se svidiš. Uvek može bolje. Možda bih u pojedinim delovima volela da je Jutarnji program dinamičniji. Radimo na tome. Verovatno bih postavila pitanje – zašto deo programa ne odvojite za decu? Ali odmah imam i odgovor. Deca sadržaje za sebe traže na drugim mestima, najčešće na internetu. Vreme klasičnog programa, dečjeg, uz koji su odrastali naši roditelji i moj urednik (često to kaže), je prošlo. Često čujem i kritike da nema priča iz Srbije. Ali, moram da kažem da mi Jutarnji program i počinjemo uključenjem iz Srbije, zahvaljujući širokoj dopisničkoj mreži RTS.

* Od koje novinarske maksime nikada niste odustali?

– Ne znam da li je novinarska, ali je moja – „Nikada po svaku cenu do vesti”. Morate da poštujete etiku i imate ljudskosti u sebi. Neke granice ne smete da pređete. Tako cenite i sebe i svoj posao, ali i ljude o kojima pravite priču. Uvek ispoštujem i zlatno novinarsko pravilo „5+1”. Pet pitanja, plus jedno. Ko, šta, gde, kada, kako i – zašto? Nikada ne treba žrtvovati objektivnost zarad senzacionalizma.

* Šta još priželjkujete da vam se dogodi u karijeri, vidite li sebe još u nekom TV projektu?

– Nisam baš na početku, ali treba još da „tabanam”. Ne znam koliko je duga staza do nekog novog, mog TV projekta, ali biću spremna kada dođe pravo vreme. Možda fokus našeg sledećeg intervjua bude na emisiji koja će imati moj autorski potpis.

* Početkom ove godine Beograd je dobio ulicu Srđana Aleksića, a vi ste kao autorka dokumentarca „Srđo” imali čast da otkrijete ploču sa imenom. Pretpostavljam da ste ponosni zbog toga, i da to, osim profesionalne, za vas ima i emotivnu vrednost.

– Jesam ponosna. Film o njemu pokrenuo je mnogo toga. O njegovom delu, prethodno, nekako se tiho pričalo, više šaputalo. Posle filma, slika i ton su drugačiji. Mnogi gradovi u bivšoj Jugoslaviji dobili su ulice sa njegovim imenom. Ljudi razgovaraju o njemu, posećuju njegov grob u Trebinju… Drago mi je što u toj priči nema politike, iako se sve desilo ratnih devedesetih. U centru je čovek, što je, čini se, danas najteže i biti. Emocije bih zadržala za sebe.

* POZNATO je da pišete pesme i kratke priče posvećene rodnoj Hercegovini. Šta vam iz tih krajeva najviše nedostaje? Otkrijte nam neki od poslednjih stihova koje ste napisali.

– Nema tog kamena, svica, pelina, sira iz mjeha, vazduha, peksimeta (vrsta uštipaka), te kadulje, koji mi ne nedostaju svakog dana. Nedostaju mi prijatelji. Tamošnji ljudi. Njihove priče, mudrosti, saveti… Neretva. Bregava. Jezero Škrka. Fali mi čak i da sedim u dedinom dvorištu i nižem duh(v)an, a prsti se od one smole ulepe i jedva ih razdvajaš. To sam radila kao dete. Poslednji stih? Evo jedan iz pesme „Život”, koju sam napisala kada se prošle godine osveštao hram u Prebilovcima, selu odakle je moj otac, i kada su sahranjene kosti prebilovačkih žrtava, koji su kanonizovani i koji se sada obeležavaju 6. avgusta.

„Danas sam i sina obukla u bijelo
Jer slavimo život, ne držimo opijelo
I zato, baš danas ja plakati neću,
Neg’ s mirom u srcu upaliću svijeću.

Ne mrzim, nit’ se ikom svetim,
Sa bolom na duši, ja praštanjem prijetim.
Na Bogu je da sudi, nek’ tako i bude,
On nas, valjda, dijeli na neljude i ljude”.