NEVESINJSKA ulica u Beogradu, u blizini Hrama Svetog Save, nosi ime po hercegovačkom gradu, ali mnogo više po herojima jednog ustanka koji smo gotovo zaboravili.

Nevesinjska puška bila je simbol otpora naroda protiv Turaka, a generacije starijih sugrađana odrasle su uz kultni istoimeni film, koji je punio domaće bioskope.

Srećom, za "Beogradske priče" govori naslednica jednog od besmrtnih heroja ustanka iz 1875. godine, koji je žestoko uzdrmao tursku carevinu, probudio žeđ za slobodom, i trasirao put ka konačnom oslobođenju od vlasti Otomanske imperije.

Jedan od heroja ovog ustanka bio je harambaša Pero Tunguz, čija praunuka Nataša Gligorić skreće pažnju na istorijski pečat njenog pretka i njegovih saboraca po kojima je ova ulica ponela ime.

PUŠKA USTANIČKA

USTANAK se odigrao u julu 1875, u Nevesinjskom kadiluku objašnjava Gligorićeva. Tunguzova četa ubila je tamošnjeg kadiju Saliha Korkuta, a potom i gatačkog barjaktara, što je Turke razbesnelo i izazvalo žestoku osvetu. Turske vlasti potom nude srpskom življu autonomiju, ali je jedan od uslova da prognaju vođe ustanka. Pero je obećao da će povući svoju četu u Donju Hercegovinu, ali se brzo predomislio i vratio udarivši na turski vojni karavan u Bišini, pobio posadu i zaplenio važno naoružanje za svoje borce.

Taj napad smatra se početkom ustanka poznatog kao Nevesinjska puška. On je prerastao u opšti narodni ustanak. Na kraju, kako podseća naša sagovornica, Berlinskim kongresom iz 1878. godine Srbija i Crna Gora dobile su nezavisnost kao i određene teritorijalne ustupke, ali je narod u Hercegovini opet osetio čizmu tuđinske vlasti, odnosno "jedno ropstvo je zamenio drugim". Turke su smenili Austrougari koji su okupirali Bosnu i Hercegovinu.

I posle toga, srpske vođe nisu mogle da trpe ropstvo, ma čije da je bilo, pa se rađa nova pobuna, ovog puta protiv austrougarske vlasti. Predak naše sagovornice, Pero Tunguz, opet je u prvim redovima i predvodi narod čiji bunt je počeo u mestu Ulog 1882. godine.

Posle sloma Uloškog ustanka vođe hrabrih Hercegovaca morali su da emigriraju i "potucali su se od nemila do nedraga". Na tom mučnom putu, stigli su i do Beograda, i predanje kaže da su živeli u ovom delu tadašnjeg Vračara.

Još istražujem detalje iz ovog perioda porodične prošlosti - kaže Gligorić. Mnogi podaci govore da su neki od vođa ustanka potražili ovde utočište, a kako su Beograđani bili blagonakloni ka svojoj viteškoj braći, tako su im podarili ulicu u ovom delu grada, koja i danas nosi isto ime.

OD DUČIĆA DO KAPORA

PRIČU o ovome Nataša Gligorić nam je ispripovedala u restoranu "Stara Hercegovina", gde se okupljaju potomci i zemljaci onih koji su izveli Nevesinjsku pušku.

Na zidu, odnedavno, stoji i slika Pere Tunguza, uz kojeg su veliki narodni lideri onog doba, kao i duhovna elita ovog kraja: Od Dučića do Kapora, svi imaju svoje mesto u istoriji, pa i na zidu kafane.

SVAKO NA SVOJ NAČIN

Udruženje Nevesinjaca u Beogradu duboko poštuje trag svojih predaka. Zato je Nataša Gligorić ispred tog društva otkrila kako je Nevesinjska ulica dobila ime, a istovremeno nas je podsetila koliko je Beograd varoš i da smo se, baš kao i istorija ove države, skupljali u prestonici došavši u nju sa svih strana.

NEVESINJSKA PUŠKA
FILM Žike Mitrovića "Nevesinjska puška" iz 1963. godine, dobio je Srebrnu arenu na festivalu u Puli, kao i posebno priznanje za scenografiju.

- U tom filmu Petre Prličko igrao je mog pretka, kaže Nataša Gligorić.  Ipak je ta rola više obuhvatala tipske karaktere narodnih vođa tog vremena, i nije predstavljala preciznu Perinu biografiju.

U filmu je Tunguz prikazan kao "srpski Robin Hud".

OD NEVESINJA DO SOLUNA

STARI ratnik Pero Tunguz imao je četiri sina, od kojih je jedan bio profesor istorije i francuski đak Danilo Tunguz Perović. To je deda naše sagovornice.

Sećajući se oca, Danilo je pisao "Težak je i vrlo gorak izgnanički hljeb, pa bio i u bratskoj zemlji. Ali, vjera u konačnu pobjedu bila je jaka i nesalomljiva kod ovog hercegovačkog gorštaka, kao i kod njegovih političkih drugova.

Ta vjera u pobjedu srpske i slovenske ideje gonila ga je da se u 80 godina svog života povlači ispred neprijatelja preko Albanije, da bude na Solunkom frontu, i najposlije da nastupa sa oslobodilačkom vojskom ka oslobođenoj i ujedinjenoj otadžbini."

Pero Tunguz je umro u Trsteniku 1919, posle prelaska Albanije i pobede u Prvom svetskom ratu. Strahote Prvog svetskog rata pregurao je kao osamdesetogodišnjak.