Među onima koji se često sete Hercegovine i Hercegovaca je i Dragoslav Šekularac Šeki, svojevremeno jedan od najboljih fudbalera bivše Jugoslavije, ali i Evrope i sveta. Njegove uspomene su, pre svega, vezane za služenje vojske u Bileći, pre više od pola veka, kada je bio glavna atrakcija tog grada, a, povremeno, i gost Trebinja, koje mu se posebno dopalo, i drugih hercegovačkih mesta.

Šeki kao vojnik u Bileći

„Lokalno stanovništvo je bilo naklonjeno vojsci, što nam je puno značilo“, glavni je Šekularčev utisak iz vremena obuke u Školi rezervnih oficira (ŠRV), koji sam zabeležio pišući knjigu o njemu „Ja, Šeki“.

Zvezdin crveno-beli dres zamenio je sivomaslinastom uniformom posle Svetskog prvenstva 1962. godine u Čileu, gde je proglašen za najboljeg igrača. Učinio je to silom prilika, jer je, zbog napada na sudiju, bio suspendovan na godinu i po dana. Da ne bi igrački dangubio, krenuo je u vojsku, tada obaveznu za sve mladiće.

„Imao sam tada 25 godina i vrlo teško mi je pao premeštaj sa fudbalskog terena u kasarnu. Loše sam se osećao i zbog toga što sam sprečen da, za velike pare, pređem u italijanski Juventus. Odluka državnog vrha da moram da ostanem i ‘zabavljam našu radničku klasu’ strašno me je pogodila, a brinuo sam i za suprugu i tek rođenu ćerku, koje su ostale u Beogradu“.

Za momka odraslog na beogradskom asfaltu, koji je već bio video i dosta svetskih metropola, Bileća je, u prvi mah, kako reče, „delovala dosta depresivno“.
„Ne znam koliko nas je bilo u ogromnom garnizonu, ali bi nedeljom, kad vojnici dobiju slobodno popodne, izgledalo da nas je u gradu više od civila, tj. meštana. Mesta za relaksaciju bile su nekolike kafane i poslastičarnice, koje je vojska stalno ‘držala pod okupacijom’. Kao i lokalni bioskop, za koji se teško dobijala karta, jer je zainteresovanih bilo mnogo“, zapamtio je Šeki.

U sećanje su mu se trajno urezale i slike prvih viđenja sa Bilećanima.

„Prvih dana, mladi i stari, su zaposedali žičanu ogradu oko garnizona da bi videli Šekija. Mnogi, pri tome, i kad bi me ugledali, nisu verovali da sam to ja. Verovatno sam im izgledao neugledniji od onog svemoćnog Dragoslava Šekularca čiji su lik i fuguru formirali slušajući radio prenose Zvezdinih utakmica“.

Slavni as je posebno podvukao da kao vojnik nije uživao nikakve privilegije. Sve do pred kraj vojnog roka, na primer, nije mu bilo dozvoljeno da ide na treninge lokalnog „Hercegovca“, čije je utakmice, inače, redovno gledao. U obuci je morao da prednjači, kako se ne bi reklo da Šeki zabušava ili da ga starešine štite. Imao je čak utisak da mu najžešći dril nameću „zvezdaši“ pod epoletama, valjda zbog straha da im neko ne bi spočitnuo popustljivost prema asu kluba za koji su navijali.

„Obuku smo, najčešće, izvodili na Hadžibegovom brdu, gde je zimi ‘brijao’ oštri severac, a leti ubijale nesnosne vrućine… Noseći puškomitraljez, znojio sam se više nego na najtežim utakmicama u Zvezdi i reprezentaciji…Teško oružje vukao sam i bolestan; jednom sam čitavu vežbu odradio s temperaturom od oko 40 stepeni C.“

Kasnijih godina i decenija, kad god bi se povela priča o Hercegovini, ili kad bi putovao kroz njen kamenjar, Šeki se sećao tih brdskih „ofanziva“. Kao i mnogih vojnika i ljudi koje je upoznao kao pitomac ŠRV. Neki od njih su mu zauvek ostali dragi.

Jedini peh koji je imao u Bileći, Šekiju je bila povreda kolena, zadobijena u duelu s jednim vojnikom tokom „pikanja“ fudbala u kasarni.

Jovo Vuković