• Šta bi se dogodilo kada bi Moskva odlučila da obnovi carevinu. Najozbiljniji kandidati za carsku krunu mogli bi da budu Dmitrij Romanov, praunuk kralja Nikole, i Vladimir, unuk Aleksandra Prvog Karađorđevića

Ako bi se ovih dana u Rusiji vaspostavila monarhija, u centru pažnje svekolike javnosti bilo bi ko bi zaseo na carski tron. Ako pođemo od pretpostavke da sadašnje šefove ruske države ne zanima presto, onda bi to morao da bude neko od članova porodice Romanov, koja je zbačena pre 98 godina. Carizam u Rusiji je praktično sišao sa istorijske scene u nedelju, 2. februara (11. marta po novom kalendaru) 1917. godine. Tog dana caru Nikolaju II je saopšteno kratko i nedvosmisleno: „U prestonici je anarhija. Vlast je paralizovana“.

Slede burni dani koji će u istoriji ostati zapamćeni kao Februarska revolucija i koji nisu prošli bez ljudskih žrtava. Car Nikolaj Romanov je bio suočen sa nemilosrdnom istinom da mora da ustupi presto svom, deset godina mlađem bratu, velikom knezu Mihailu Aleksandroviču. Međutim, veliki knez Mihailo je već sutradan odbio da stupi na presto, a za njim su to, jedan po jedan, učinili i ostali članovi viševekovne carske kuće Romanova.

Kako su dalje u Rusiji tekle istorijske promene, dobro je znano, ali da podsetimo, cara Mihaila boljševici ubijaju 13. jula 1918. godine u Permu, a nekoliko dana kasnije, u noći između 16. i 17. jula, na vest da se belogardejci približavaju sibirskom gradu Jekaterinburgu (od 1924. Sverdlovsk), Oblasni boljševički komitet donosi odluku da se likvidiraju bivši car Nikolaj II, njegov sin Aleksej, članovi uže porodice i više bliskih rođaka koji su se tu zatekli sa njim. Među likvidiranima je bio i carev brat od strica, veliki knez Ivan Konstantinovič Romanov, zet kralja Petra I Karađorđevića. Ivanova supruga Jelena, kći kralja Petra I, srećom je tada bila u drugom kraju Rusije, odakle je, uz pomoć srpskog poslanika u Petersburgu, dr Miroslava Spalajkovića, i uz blagonaklonost Trockog, uspela da se sa decom skloni u Francusku, gde je i umrla u Kanu 1962. godine. Naime, kada je početkom prošlog veka Trocki proteran iz Rusije, nije htela da ga primi nijedna evropska država osim Srbije. Trocki to nikad nije zaboravio.

Princ Vladimir Karađorđević

U izgnanstvu preživelih Romanova nije bilo malo, i naravno sporili su se oko prvenstva na carski presto. Glavni rivali su bili Nikolaj Nikolajevič mlađi i Kiril Vladimirovič. Da je kojim slučajem Nikolaj Nikolajevič mlađi povratio presto i vaspostavio monarhiju, ruska carica bi bila Anastasija, koja je zapravo bila crnogorska princeza Stana, ćerka crnogorskog kralja Nikole Petrovića. No, Nikolaj Nikolajevič mlađi je umro u izbeglištvu 6. januara 1929. godine u Antibu, a Stana, princeza crnogorska, a potom velika ruska kneginja i nesuđena carica, nadživela ga je šest godina.

Njegovom smrću prestao je spor oko prvenstva za ruski presto. Od tada do svoje smrti nominalni pretendent na krunu Romanovih je bio Kiril Vladimirovič Romanov (1876-1938). Svoje pravo na rusku krunu Kiril Vladimirovič je zasnivao na činjenici da je po muškoj liniji najbliži rođak ubijenog cara Nikolaja II, koji mu je bio brat od strica. Kiril Vladimirovič je imao dve kćeri, Mariju i Kiru, i sina Vladimira. Sin Vladimir je do smrti (25. aprila 1992) kao zakoniti pretendent, slovio za glavu carske kuće Romanovih.

Iza Vladimira je ostala kći Marija, rođena u Madridu 1953, koja se 1976. godine udala za princa Franca Vilhelma od Pruske, od koga se posle 10 godina razvela. Kako u ovom braku nije bilo dece, po prirodi stvari, pravo na presto mogu imati i deca Vladimirovih sestara Marije i Kire.

Princ Dmitrij sa suprugom i predsednikom Putinom

Marija je imala sedmoro dece, a treća po redu je princeza Kira od Lajningena, koja se udala za – princa Andreja Karađorđevića. Kraljević Andrej sa Kirom ima sinove Vladimira (rođen 1964) i Dimitrija (rođen 1965) i kćer Laviniju (rođena 1962). Očigledno da je u ovoj grani potomaka Romanovih, u najužem krugu ličnosti koje mogu s pravom da računaju na presto i Vladimir Karađorđević.

Nikolaj II Romanov spasao je srpsku vojsku

Na skupu Romanovih, održanom u Parizu 31. decembra 1992. godine, za svog čelnika izabrali su velikog kneza Nikolaja Romanoviča Romanova, koji se za života nikad nije otimao da bude pretendent. Nikolaj je preminuo 15. septembra prošle godine u 91. godini. Kažu da je Nikolaj obožavao babu, od koje je nasledio gordost i ozbiljnost. A njegova baba je bila glavom Milica Petrović, druga kći crnogorskog kralja Nikole, koja se udala za Romanova. Nikolaj je imao mlađeg brata Dmitrija, koji je ovog leta bio u žiži svetske javnosti kada je krajem avgusta ove godine posetio Krim i izjavio da je to poluostrvo oduvek bio važan deo Rusije.
Jugoslovenska i srpska javnost je prvi put čula za princa Dmitrija kada je, u ime kuće Romanovih, bio na Cetinju 1989. godine, na prenosu i sahrani kralja Nikole Petrovića. Dmitrij je rođen 1926. godine u Antibi, na jugu Francuske. Živeo je i radio je u Francuskoj, Italiji, Egiptu i Danskoj.

TAKO dolazimo do odgovora ko bi se našao na ruskom carskom prestolu. Bio bi to Dmitrij Romanovič Romanov. Međutim, Dmitrij, kao ni njegov stariji brat Nikolaj, nikada nije pokazivao ambicije da bude na čelu Romanovih. Direktni potomak cara Nikolaja prilikom letošnjeg boravka u Rusiji je to potvrdio izjavom: „Ja ne pretendujem ni na šta drugo osim na pravo da budem koristan Rusiji“.

Iz svega može da se zaključi kako su hipotetičke šanse Vladimira Karađorđevića da zasedne na ruski tron i dalje velike. Tim pre što vreme radi za njega jer je njegov rođak Dmitrij zašao u devedesetu godinu.

ĆERKE KNJAZA NIKOLE PREUZIMAJU DVOR

Milica i Anastasija su preuzele ruski dvor

Milica Petrović, ćerka crnogorskog knjaza Nikole, udala se 1889. za Petra Nikolajeviča, mlađeg sina velikog kneza Nikolaja Nikolajeviča i unuka imperatora Nikolaja II. Njen suprug bio je brat od strica tadašnjeg ruskog cara Aleksandra III, koga je 1894. nasledio najstariji sin Nikolaj II. Posebno je bila bliska sa suprugom Nikolaja II, Aleksandrom Fjodorovnom.

Milica i njena sestra Anastasija su pohađale najelitniju školu za devojčice i devojke carske Rusije i to im je omogućilo poznanstva sa ruskim i evropskim aristokratima.

Kada je njena majka Milena, maja 1889. godine, dobila telegram o veridbi, gotovo da ni sama nije mogla da poveruje.

Tih dana u Crnoj Gori se slavilo, značaj veridbe je izjednačen sa velikom pobedom nad Turcima u Grahovu, pa čak i kao neka vrsta istorijske kompenzacije za kosovsku tragediju.

– Bez ijedne kapi krvi bilježi se 17. maj 1899. među velike narodne praznike, među najslavnije pobjedne dane naroda crnogorskog – pisali su u zagrebačkoj „Prosvjeti“.

Novosadski „Branik“ ovako je prokomentarisao pomenuti događaj:

– Crnogorska dinastija, koja je do danas bila popreko gledana od starih dinastija, mada je svojim junačkim precima i vladavinom od dvesta godina stekla ravnopravnost, danas se uzdiže, stupa u srodstvo sa ruskom dinastijom i postaje time među jevropskim dinastijama priznata kao jednaka.

Milena je dobila telegrame čestitke od Franca Jozefa, kraljice Viktorije i, naravno, ruskog carskog para.

Mesec dana kasnije i budući zet se obreo na Cetinju, a 7. avgusta održana je svadba na kojoj su bili ruski car i carica, a ne zna se broj prestolonaslednika, prinčeva i princeza, diplomata… Bila je to senzacija o kojoj su pisale sve evropske novine.

Ubrzo po Miličinom venčanju udaje se i njena sestra Anastasija za kneza Georgija Maksimilijanoviča Lajhtenberškog Romanovskog. I odmah je po Petrovgradu krenuo šapat da će „Crnogorke“, kako su ih tada prozvali, preuzeti ruski dvor. U ovom traču bilo je i istine. „Crnogorke“ će ubrzo u carske odaje dovesti čuvenog proroka i raspusnika Grigorija Raspućina, koji će potokopati temelje Romanovih.

Izvor: Novosti.rs / Ivan Miladinović