“Novosti” u Miščićima, u Deževskoj dolini, mestu odakle potiče srpski prosvetitelj. Godinama niko ništa ne istražuje.Nema turističkog vodiča, đačkih ekskurzija

Nije Deževa obično selo, ovde je Stefan Nemanja stvarao prvu srpsku državu, u ovoj dolini bili su njegovi dvori i saborna crkva, ovdašnjim stazama hodali su njegovi sinovi Vukan i Stefan Prvovenčani, u zaseoku Miščići, nedaleko od Petrove crkve i Đurđevih stupova, rođen je Sveti Sava, ovde su rasli i drugi veliki Nemanjići: Radoslav, Vladislav, Uroš, Dragutin i Milutin… Iz Deževske doline u svet su krenula dva srpska cara – Dušan Silni i Uroš Nejaki i više srpskih kraljeva… Zadrhtim kad pomislim ko je sve hodao ovom svetom zemljom i zapitam se da li smo mi danas dostojni naslednici tih velikih Srba.
Ovako, za “Novosti”, govori profesor i publicista Mirko Popovac iz Deževe kod Novog Pazara, rodnog sela Svetog Save, pitajući se zašto se nadležni odnose nedostojno prema svojoj postojbini i svojoj najslavnijoj istoriji. Na pitanja i zašto su Savina rodna kuća i Nemanjina saborna crkva u korovu, odnosno zašto se u Deževi, gde su svaki kamen i svaki busen zemlje – istorija, godinama ništa ne istražuje i ne gradi, Popovac nema odgovora. Tužno je, veli i što srpski osnovci i srednjoškolci na ekskurzije idu u Grčku i Tursku, a zaobilaze postojbinu Stefana Nemanje i Svetog Save…

– Da predstavnici Crkve nisu, pre nekoliko godina, na mestu gde je bila Savina rodna kuća postavili veliki krst i obeležili ovo sveto mesto, ne bi se ni znalo da je ovde rođen najveći srpski prosvetitelj. Nema u selu turističkih grupa i đačkih ekskurzija, nema malih Srba da se uče na izvoru i napajaju velikim delom Svetoga Save – govori nam Popovac. – Mnoga deca u Beogradu, Kragujevcu ili Novom Sadu, nažalost, još nisu čula za Miščiće i Deževu. Zar je za državu veliki trošak da u Miščićima obnovi Savinu rodnu kuću, asfaltira prilazni put od tek stotinak metara i obezbedi nekoga ko bi mladoj generaciji pričao o Svetom Savi, Stefanu Nemanji, Stefanu Prvovenčanom, Dušanu Silnom….

Profesor i publicista Mirko Popovac

Meštanin Želimir Novaković takođe je ogorčen jer je zapostavljena postojbina i slavna srpska prošlost.

– Srbija ne može biti ozbiljna država dok god se stidi svoje istorije, poslednji je trenutak da obnovimo svoje duše i svoje zadužbine. Rodno selo Svetog Save i cela Deževska dolina treba da budu mesto srpskog hodočašća i srpskog okupljanja i saborovanja, mesto kojim će se cela Srbija ponositi – naglašava Novaković.

Da ipak u Deževskoj dolini sve ne bude bez nade, pobrinuli su se vernici iz ovog kraja kada su pre tri godine odlučili da u centru Deževe, nedaleko od ostataka Nemanjine saborne crkve, uz blagoslov vladike Teodosija, pomoć Eparhije raško-prizrenske i svojim prilozima, počnu izgradnju Hrama Svetog Save. Pomogli su i vernici iz Švajcarske, Nemačke, Austrije, Australije….

– Negde smo na polovini, gradimo polako, koliko ima novca, ali napredujemo, hram će biti visok 15 metara, sada smo na šesto-sedmom metru, a pre zime ćemo stići do devetog metra, ako bog da, idućeg leta ćemo ukroviti svetinju – ističe inženjer Radiša Biorac, koji rukovodi radovima.

ŽAL ZA OCEM RADOSLAVOM

Izgradnju Hrama Svetog Save u Deževi sa svojim vernicima započeo je tadašnji paroh deževski otac Radoslav Janković, koji je letos, odlukom vladike Teodosija, prebačen u Kosovsku Mitrovicu. Vernici su želeli da on ostane u Deževi i da gradi hram sve do završetka, pisana je i peticija da on ostane. Na kraju je, zbog potreba službe, morao da ode uz obećanje vladike da će se za godinu vratiti.

Vernici u Deževskoj dolini očekuju da će se za izgradnju hrama svojski boriti i otac Ivan Jeremić, naslednik oca Radoslava, koji je već prionuo na posa. 

Hram će, kako kaže paroh deževski Ivan Jeremić, osvežiti i preporoditi Deževsku dolinu, navodeći da imaju punu podršku i pomoć od Eparhije raško-prizrenske i vladike Teodosija.

MIŠČE MOJE

PRI povratku iz Studenice, kilometar pre dvora u Deževi, Stefana Nemanju dočekala je vlastela, a njegova supruga u naručju je nosila njihovog treće sina – Rastka. Bio je to prvi susret velikog Stefana i njegovog Rastka. Prihvativši prvi put sina na ruke, Nemanja je šapnuo “Miščiću moj, mišče moje”, pa je selo dobilo ime Miščići.