Američko-njemački odnosi na najvećim su iskušenjima u poslednjih 50 godina. Berlin ne prihvata da se zbog Ukrajine i SAD dodatno konfrontira sa Rusijom, pa su američki republikanci osuli paljbu po kancelarki Angeli Merkel.

U Parizu je predsjednik Fransoa Oland najavio stop daljem širenju NATO-a, što je izazvalo zabrinutost u bratskoj nam Crnoj Gori. Šta ako ih ne pozovu u NATO do kraja 2015? Smak svijeta? Ma ne, za NATO lobiste to je dobro, bića para i dotacija još najmanje godinu dana. Ništa ne radiš, tu i tamo pričaš o nekakvoj stabilnosti države i stranim investicijama ako se uđe u NATO.

Vijetnam ima američke investicije od pet milijardi dolara, komunistička je država i, gle čuda, nije članica NATO-a.

Zahvalnost i sentimentalna sjećanja značajan su faktor njemačko-američkog prijateljstva, simbol za to bili su paketi organizacije KER. Kartonske kutije sa životnim namirnicama u kojima su se nalazili nepoznati proizvodi, na primer puter od kikirikija.

Gotovo je karikaturalna bila i slika prijateljski raspoloženih američkih vojnika, koji izgladneloj i radoznaloj djeci iz džipova dijele čokolade. Naravno, to je prošlost, fascinacija Amerikom u Njemačkoj nije mnogo popustila, ali je naklonost godinama bila dosta jednostrana.

Osovina Vašington-Berlin

Naime, dijalog između Berlina i Vašingtona do sada je tekao rutinom starih aktera. Međutim, prijateljstvo u svakoj generaciji mora biti ispunjeno životom, inače propada.

Istina je da mnogi u SAD na Njemačku još uvijek gledaju kroz optiku kukastog krsta, ali pritom nijesu neprijateljski raspoloženi prema Njemcima. U centrima moći u SAD pogled na Njemačku ne određuju resantimani i loša volja, već zabrinutost.

Sedamdeset godina poslije oslobođenja Evrope transatlantski odnosi nalaze se pred novim početkom. Nekadašnji vojnici više nijesu živi, ili su se povukli sa političke scene. Ratna generacija koja je pedesetih godina vodila zajedničku politiku, zasnovanu na međusobnom razumijevanju, otišla je. Kako ispuniti taj vakuum, kojim to novim sadržajima? Je li to EU, ili najnoviji američko-evropski trgovački sporazum, kojeg Mađarska za sada odbija?

Šta reći o tome da Island odustaje od kandidature za članstvo u EU, iako je već otvorio 27 poglavlja u pregovorima oko pristupanja članstvu?

„Interesi Islanda su bolje zadovoljeni izvan EU”, službeni je stav Rejkjavika. Kako će sada reagovati EU? Šta ako se Velika Britanija na referendumu odluči za izlazak iz unije?

S druge strane, imamo Grčku i sve muke s kojima se danas uokviruju parametri jedinstvene EU monete. S tim u vezi i pitanje da li EU ide u pravcu neliberalne evolucije? Pa su to prvi shvatili na dalekom Islandu? Je li prevazilaženje nacionalnog suvereniteta istovremeno i potkopavanje same osnove pravne države i fundamentalnih prava građana?

Sudar kontinenata

„Narodi Evrope sve više uviđaju da su mnoge kontroverze koje nas danas razdvajaju obične porodične svađe u poređenju s velikim pitanjima koja treba rješavati između kontinenata”, izjavio je – ne Helmut Kol, niti Angela Merkel, već – Jozef Gebels 1940. godine. Je li Gebels te 1940. predvideo kako će Vašington pritiskati Evropu oko trgovačkog sporazuma? Je li to taj sudar kontinenata?

Na velikoj konferenciji u Berlinu 1942. o Evropskoj ekonomskoj zajednici, u prisustvu ministra ekonomije Trećeg rajha Valtera Funka, podvučeno je da se izgradnja ekonomskog prostora odvija u skladu sa prirodnim zakonom razvoja.

Funk je tada podsjetio da je Evropa bila rascepkana na bezbroj malih država, svaka sa svojom valutom, pa Njemačka nije bila u stanju da se odupre konkurenciji koja je dolazila iz Velike Britanije i Francuske.

Iako je priznao da će „integracija” Evrope ići nešto teže od projekta njemačke carinske unije, ministar ekonomije Trećeg rajha je ipak zaključio „da se integracija mora postići, jer je za to došlo vrijeme”. Pa je Vermaht i „integrisao” Evropu. Od Atlantika skoro do Moskve.

Musolinijev ministar finansija od 1922–1925. Alberto de Stefani napisao je 1941. kako „Evropska unija možda ne bi bila podložna oscilacijama unutrašnjih politika koje karakterišu liberalne režime”. Sa njim se složio i direktor lista „Čivilta fašista” Kamilo Pelici: „Jedna nova Evropa je cilj, nova Evropa za nova nadahnuća.”

Totalitarni evropeizam tridesetih i četrdesetih godina prošlog vijeka i demokratski evropeizam danas – jedan od protivnika im je isti: nacionalna država.

Kojoj „računovođe” iz Brisela–Berlina predaju školske knjižice, ko je prošao, a ko mora na popravni.

Autor teksta je novinar „Politike“ Miroslav Lazanski.

Izvor: Politika/IN4S portal